Поштовани господине Ахтисари,
Користим ову прилику да изнесем став Србије. Поводом једног завршеног круга преговора, рећи ћу вам углавном ствари које су се могле чути данас, али постоји потреба да то још једном поновим. Дакле, став Србије остаје непромењен када је реч о предлогу који је послужио као основа за преговоре у Бечу од 21. фебруара до 2. марта, а који нам је затим у нешто измењеном облику предочен неколико дана касније, и основ је за данашње преговоре.
Тај предлог је за Србију неприхватљив у свим оним својим елементима у којима се доводи у питање територијални интегритет и суверенитет Србије, самим тим се крши Повеља Уједињених нација, крши Резолуција 1244 и наравно Устав Републике Србије. У свим тим елементима, било да се ради о начелу у уводним деловима, било да се ради о појединим анексима, или низу конкретних техничких решења, тај предлог је за Србију неприхватљив и то је став који желим још једном да поновим.
Завршава се још један круг разговора и нема разлога да бежимо од истине. Тај круг разговора који је окончан данас није донео резултате. Изостало је једноставно компромисно решење, а можда је и прилика, ако смо заборавили, да се сви подсетимо да је у водећим принципима Контакт групе било предвиђено да се решење мора заснивати на компромису. Компромиса нема ни када је реч о статусно неутралним питањима, такозваним техничким питањима, ни када је реч о самом статусу. Компромис је изостао. Можда то некога неће ни изненадити, а поготову нас који смо имали прилике да 24. јула у Бечу чујемо из Ваших уста (обраћа се Ахтисарију) како оно за чиме Ви трагате јесте решење, а не компромис. Касније сте то у више наврата поновили чиме сте заправо хтели да кажете да постоји нека врста Вашег анимозитета према компромису.
Дакле, дошли смо до нечега, до једног документа који, после преговора или нечега што је требало да буду преговори, или нечега што је требало да остави утисак да су преговори, није заснован на компромису и није тешко уочити да, као што је речено у излагањима српске делегације, он има две мане, и то две крупне, значајне, суштинске мане. Он није дело, није произашао из разговора двеју страна, већ изражава интерес једне стране. Он изражава интерес косовске делегације, односно Приштине. Сви ми који смо данас слушали и присуствовали овим разговорима могли смо то лепо да уочимо.
Дакле, није овај документ који смо данас имали пред собом дело и резултат разговора двеју страна, већ он изражава интерес само једне стране. Самим тим, предлог не испуњава формалне услове, као што је истакнуто у иступањима чланова српске делегације, да се појави пред Саветом безбедности. Поред тога што не испуњава формални услов да се нађе пред Саветом безбедности, овај предлог не испуњава ни суштинске услове из једноставног разлога јер се коси са Повељом УН или, другачије речено, светским уставом. Повеља Уједињених нација је светски устав.
У основи тог устава се налази принцип територијалног интегритета и суверенитета постојећих држава. То је темељ тог светског устава на исти начин на који су интегритет сваког појединца и његова права темељ устава појединачних држава. За светски устав је правило прво и последње, алфа и омега Повеље УН, територијални интегритет и суверенитет постојећих држава. Ви сте се (обраћа се Ахтисарију) о то правило у Повељи УН огрешили. Ви сте то правило погазили. А то правило је додатно имплементирано кроз Резолуцију 1244.
Дакле, територијални интегритет и суверенитет Србије је двоструко гарантован: Повељом УН и Резолуцијом 1244. Рекли смо и поновили више пута да је Србија чланица Уједињених нација и да је земља која је оснивач УН. Не знам ни једну једину земљу, не постоји ни један једини пример да је нека земља чланица УН ушла у Уједињене нације у целом свом саставу, са целим својим територијалним интегритетом, а да затим, као чланица УН буде лишена једног не малог дела своје територије. Да ли неко за овим столом може да наведе неки такав пример, и то још демократске државе? Наравно да не може.
Карактер овог предлога је такав да не испуњава формалне услове да се нађе пред Саветом безбедности, и то и у ужем, формалном смислу и у супстанцијалном, суштинском смислу. За ових протеклих годину дана, као што сам рекао, није постигнут компромис ни када је реч о техничким питањима, односно о стандардима, а о статусу се разговарало само једном, и то 24. јула у Бечу. И по оној народној да се по јутру дан познаје, како су ови преговори почели пре годину дана, тако су се морали и завршити. Питање статуса је најважније питање на овим преговорима, најосетљивије питање.
Ставили сте (обраћа се Ахтисарију) на сто питање да ли једна држава треба да сачува своју целовитост или не. То питање статуса је потпуно маргинализовано. Дакле један пут, 24. јула, а онда шест месеци касније на овим преговорима који су почели 21. фебруара и трајали до 2. марта. Није то случајно, јер је требало доћи до овог предлога који се налази сада пред нама, у којем су дати сви детаљи нечега што треба да буде независна држава, али само без спомињања тог имена. Мислим да су ти елементи који су уграђени у овај предлог независне државе толико бројни, чак и прекобројни, да заправо само помињање статуса те државе није било потребно.
Једном речју, на преговорима који су започети у фебруару и завршени 2. марта Вашим предлогом једној демократској слободној држави, чланици УН, одузима се 15 одсто њене територије. Да не говоримо о томе да у Вашем предлогу има неких других елемената који су после годину дана испливали или, тачније речено, први пут се појавили пред нама, као што су цивилно и војно присуство. О њему није било речи. И затим читавих неколико анекса, један од учесника у расправи је поменуо, читавих пет анекса, који су потпуно нови. Ради се о темама о којима се раније није расправљало.
Тако стоје ствари. Став Србије остаје непромењен. Ако има оних за које не важи Повеља УН која је још на снази, за Србију важи. И Србија ће се тога држати. Она је и даље, као што је и до сада била, посвећена преговорима и сматра да те преговоре треба водити даље. Апелујем за наставак преговора.
На крају крајева да кажем, ово јесте један чин у једној врло озбиљној одлуци у коју се каткад улазило и површно и неодговорно и крајње пристрасно, али ће последњи чин бити добро познат и он ће се завршити тек одлуком Савета безбедности. Дубоко сам уверен да ће то високо тело УН остати привржено томе да поштује свој највиши акт, нешто што сам назвао светским уставом, Повељу УН.
Хвала.
Користим ову прилику да изнесем став Србије. Поводом једног завршеног круга преговора, рећи ћу вам углавном ствари које су се могле чути данас, али постоји потреба да то још једном поновим. Дакле, став Србије остаје непромењен када је реч о предлогу који је послужио као основа за преговоре у Бечу од 21. фебруара до 2. марта, а који нам је затим у нешто измењеном облику предочен неколико дана касније, и основ је за данашње преговоре.
Тај предлог је за Србију неприхватљив у свим оним својим елементима у којима се доводи у питање територијални интегритет и суверенитет Србије, самим тим се крши Повеља Уједињених нација, крши Резолуција 1244 и наравно Устав Републике Србије. У свим тим елементима, било да се ради о начелу у уводним деловима, било да се ради о појединим анексима, или низу конкретних техничких решења, тај предлог је за Србију неприхватљив и то је став који желим још једном да поновим.
Завршава се још један круг разговора и нема разлога да бежимо од истине. Тај круг разговора који је окончан данас није донео резултате. Изостало је једноставно компромисно решење, а можда је и прилика, ако смо заборавили, да се сви подсетимо да је у водећим принципима Контакт групе било предвиђено да се решење мора заснивати на компромису. Компромиса нема ни када је реч о статусно неутралним питањима, такозваним техничким питањима, ни када је реч о самом статусу. Компромис је изостао. Можда то некога неће ни изненадити, а поготову нас који смо имали прилике да 24. јула у Бечу чујемо из Ваших уста (обраћа се Ахтисарију) како оно за чиме Ви трагате јесте решење, а не компромис. Касније сте то у више наврата поновили чиме сте заправо хтели да кажете да постоји нека врста Вашег анимозитета према компромису.
Дакле, дошли смо до нечега, до једног документа који, после преговора или нечега што је требало да буду преговори, или нечега што је требало да остави утисак да су преговори, није заснован на компромису и није тешко уочити да, као што је речено у излагањима српске делегације, он има две мане, и то две крупне, значајне, суштинске мане. Он није дело, није произашао из разговора двеју страна, већ изражава интерес једне стране. Он изражава интерес косовске делегације, односно Приштине. Сви ми који смо данас слушали и присуствовали овим разговорима могли смо то лепо да уочимо.
Дакле, није овај документ који смо данас имали пред собом дело и резултат разговора двеју страна, већ он изражава интерес само једне стране. Самим тим, предлог не испуњава формалне услове, као што је истакнуто у иступањима чланова српске делегације, да се појави пред Саветом безбедности. Поред тога што не испуњава формални услов да се нађе пред Саветом безбедности, овај предлог не испуњава ни суштинске услове из једноставног разлога јер се коси са Повељом УН или, другачије речено, светским уставом. Повеља Уједињених нација је светски устав.
У основи тог устава се налази принцип територијалног интегритета и суверенитета постојећих држава. То је темељ тог светског устава на исти начин на који су интегритет сваког појединца и његова права темељ устава појединачних држава. За светски устав је правило прво и последње, алфа и омега Повеље УН, територијални интегритет и суверенитет постојећих држава. Ви сте се (обраћа се Ахтисарију) о то правило у Повељи УН огрешили. Ви сте то правило погазили. А то правило је додатно имплементирано кроз Резолуцију 1244.
Дакле, територијални интегритет и суверенитет Србије је двоструко гарантован: Повељом УН и Резолуцијом 1244. Рекли смо и поновили више пута да је Србија чланица Уједињених нација и да је земља која је оснивач УН. Не знам ни једну једину земљу, не постоји ни један једини пример да је нека земља чланица УН ушла у Уједињене нације у целом свом саставу, са целим својим територијалним интегритетом, а да затим, као чланица УН буде лишена једног не малог дела своје територије. Да ли неко за овим столом може да наведе неки такав пример, и то још демократске државе? Наравно да не може.
Карактер овог предлога је такав да не испуњава формалне услове да се нађе пред Саветом безбедности, и то и у ужем, формалном смислу и у супстанцијалном, суштинском смислу. За ових протеклих годину дана, као што сам рекао, није постигнут компромис ни када је реч о техничким питањима, односно о стандардима, а о статусу се разговарало само једном, и то 24. јула у Бечу. И по оној народној да се по јутру дан познаје, како су ови преговори почели пре годину дана, тако су се морали и завршити. Питање статуса је најважније питање на овим преговорима, најосетљивије питање.
Ставили сте (обраћа се Ахтисарију) на сто питање да ли једна држава треба да сачува своју целовитост или не. То питање статуса је потпуно маргинализовано. Дакле један пут, 24. јула, а онда шест месеци касније на овим преговорима који су почели 21. фебруара и трајали до 2. марта. Није то случајно, јер је требало доћи до овог предлога који се налази сада пред нама, у којем су дати сви детаљи нечега што треба да буде независна држава, али само без спомињања тог имена. Мислим да су ти елементи који су уграђени у овај предлог независне државе толико бројни, чак и прекобројни, да заправо само помињање статуса те државе није било потребно.
Једном речју, на преговорима који су започети у фебруару и завршени 2. марта Вашим предлогом једној демократској слободној држави, чланици УН, одузима се 15 одсто њене територије. Да не говоримо о томе да у Вашем предлогу има неких других елемената који су после годину дана испливали или, тачније речено, први пут се појавили пред нама, као што су цивилно и војно присуство. О њему није било речи. И затим читавих неколико анекса, један од учесника у расправи је поменуо, читавих пет анекса, који су потпуно нови. Ради се о темама о којима се раније није расправљало.
Тако стоје ствари. Став Србије остаје непромењен. Ако има оних за које не важи Повеља УН која је још на снази, за Србију важи. И Србија ће се тога држати. Она је и даље, као што је и до сада била, посвећена преговорима и сматра да те преговоре треба водити даље. Апелујем за наставак преговора.
На крају крајева да кажем, ово јесте један чин у једној врло озбиљној одлуци у коју се каткад улазило и површно и неодговорно и крајње пристрасно, али ће последњи чин бити добро познат и он ће се завршити тек одлуком Савета безбедности. Дубоко сам уверен да ће то високо тело УН остати привржено томе да поштује свој највиши акт, нешто што сам назвао светским уставом, Повељу УН.
Хвала.