Због чега је дошло до промене у економској политици Србије?

Променили су се проблеми, па и економска политика мора да се томе прилагођава. Пре формирања ове Владе, основни проблеми били су везани за рецесију, високи ризик инвестирања и застој у доградњи реформског амбијента. Ризик инвестирања је значајно смањен одржавањем политичке стабилности, обнављањем договора са ММФ-ом и решењем питања спољног дуга према Лондонском клубу поверилаца. Настављена је изградња законодавног оквира за модеран тржишни систем, и усвојено је 38 реформских закона. Из рецесије смо изашли, између осталог, и подстицајним мерама економске политике. Сада су настали нови проблеми. Висок раст цене сирове нафте и базичних метала направио је ценовни удар на домаће тржиште. Почела су да се формирају инфлаторна очекивања која су ишла руку под руку с оправданим порастом цене електричне енергије и сасвим неприхватљивим шпекулацијама на девизном тржишту. У условима обновљеног раста привреде настала је опасност дестабилизације тржишта. Зато су предузете нове мере економске политике да би се одржала стабилност цена.

Ипак мало је необично да Влада тако драстично мења своју политику после мање од пола године рада. Рецимо, Влада је најавила развојни буџет, сада од тога одустаје и прокламује политику тврдог буџетског ограничења. Друго, када говорите о изласку из рецесије, производња је почела да расте три месеца пре него што је ваша влада ступила на дужност па се то не може само овој Влади приписати у заслугу.

Влада је правовремено реаговала и драстичним мерама пресекла инфлаторна очекивања. Да смо чекали још три месеца да се разбукти инфлација, инфлаторна очекивања више нико не би могао да заустави. Оно што је урадила Влада јесте пример како треба реаговати на неоправдана поскупљења и шпекулације. И код развојног буџета постоји чврсто буџетско ограничење. Увек смо тврдили да дефицит буџета мора да се финансира из реалних извора. И под садашњим условима овај буџет има већи удео инвестиција према потрошњи у односу на претходни буџет. Нажалост, не онолико колико смо веровали да је могуће постићи новом економском политиком. Морам да кажем да је претходна влада на одласку направила такве издатке да је право чудо како смо успели до сада да их покријемо.

Што се тиче производње, она је почела да расте у марту - кад је Влада формирана. Нико није веровао да је могуће одржати тај раст. Ако се одбије сезонска компонента, ми смо га одржали. Ви можете то да нам оспорите као заслугу нове владе, али чињеница раста индустријске производње остаје.

Влада је обећала смањење пореза и уопште растерећење привреде. До тога, међутим, није дошло.

Оно што нисмо знали, то је била стварна висина буџетских издатака. Нисмо претпоставили да ће они бити нагло увећани у последња три месеца прошле године. На то су готово све паре од приватизације потрошене. Највећи терет за буџет представља дефицит пензионог фонда. Хајде да будемо озбиљни и да погледамо истини у очи, иако није баш много пријатна. После реформе пензионог система у лето 2001. године унет је механизам непрекидног раста исплата за пензије. Сада је дефицит пензионог фонда више од 6 одсто бруто друштвеног производа. Да ли мислите да је то одрживо? Ми као Влада одлучни смо да наставимо уредну исплату пензија, али је нужно да почнемо да размишљамо о реформи пензионог система. До тада наша идеја о смањењу пореског оптерећења биће исправна, али пуста жеља. Можете да нам приговорите да смо морали да знамо како стоје ствари свуда, па и у пензионом фонду. То прихватам.

Да ли постоји опасност да нове мере економске политике буду узрок смањења економског раста?

То би могло да се догоди ако би дошло до повлачења новца и раста ионако високих каматних стопа. Колико видим, новчана маса се битније не мења, а ни каматне стопе. Уколико трезор смањи задуживање на новчаном тржишту, зашта постоје наговештаји министра финансија, и ако то буде пратила НБС својом монетарном политиком, могло би се догодити да се нешто смање каматне стопе, што би погодовало одржавању тренутно високе коњунктуре. Наравно, смањено задуживање трезора је могуће само ако се на одговарајући начин смање државни издаци. Ребаланс буџета, и то наниже, је пред нама и то је једна од непопуларних мера која је нужна да би се одржала ценовна стабилност. На другој страни, политика држања раста плата у јавном сектору на нивоу од 8,5 одсто пројектоване инфлације биће настављена. Дакле, Влада је спремна на то да предузме тешке мере да би се одржала стабилност цена. Уверени смо у то да је без стабилних цена угрожен не само стандард грађана, него да нема основа за одржавање привредног раста.

Зашто мислите да је инфлација од 11-12, па и 15 одсто тако опасна и да ли је, можда, средњорочно посматрано, опасније жртвовати привредни раст, поготово ако се има у виду наш велики заостатак у том погледу.

Ми већ три године стално смањујемо стопу инфлације, и ако би се сада окренуо навише тај тренд, биле би нам потребне још три године да се вратимо на једноцифрену инфлацију. Наша привредна структура годинама се не мења, и у тим условима немогуће је одржавати инфлацију на око 15 одсто. То би се врло брзо отргло свакој контроли. Морате да имате на уму да код нас не делује “Филипсова” крива и да није могуће фино регулисати однос инфлације и раста. Са становишта одрживости средњорочног раста, управо релативно ниска инфлација јесте најважнија претпоставка. Сада је сазрело схватање да морамо ући одлучно у преструктурирање привреде. Инфлација би то одгодила, јер би поново многи покушали да избегну неопходне промене, на рачун лаког пораста цена.

Да ли очекујете да ће таква економска политика изазвати веће социјалне отпоре?

Не очекујемо, јер ми у пракси већ други месец водимо чврсту фискалну и монетарну политику, а озбиљних социјалних отпора нема. Било је штрајкова везаних за откупне цене вишања, малина и пшенице. Они су резултат неразумевања улоге државе и покушаја да се добију лаки политички поени на бази популистичке политике. Стварни социјални отпор може да настане само због угрожености радних места, односно уколико приватизација изазове нову незапосленост. То се није десило у претходном периоду. Штавише, незапосленост је смањена за 21 хиљаду. Јасно је да приватизација мора да се настави, и то убрзаним темпом. Јасно је, такође, да куповна цена не сме да буде пресудни критеријум за приватизацију, већ ново инвестирање и одржавање запослености. Буџет ће ту да трпи притисак, али нема више простора за трикове које је примењивала претходна влада. Трајна стабилност зависи од нових радних места, а не од продаје предузећа.

Министар финансија изјавио је да ће се повући из Владе ако се у њој наставе несугласице које могу да угрозе планирану политику. Да ли и Ви делите тај став?

Били смо спремни на компромисе да би се одржала политичка стабилност и Србија добила своје институције. У неку руку то је утицало и на економску политику, пре свега у погледу односа према приватизацији. Сада је постигнута политичка стабилност, али су настали изазови за ценовну стабилност. Једноцифрена инфлација и структурне промене су нужност. Ту не мислим само на наставак приватизације, него и на преструктурирање јавних предузећа. Тај став је у Влади прихваћен. Једине несугласице биле су везане за област телекомуникација. Очекујем да ћемо и ту постићи договор.

Чиме гарантујете да ће Влада водити чврсту економску и општу политику, с обзиром на то да Ваше колеге из Владе тврде да Србијом управљају разни “центри моћи”, а не Влада?

Било би погрешно ако бисмо потценили утицај “центара моћи”, мада је претерано тврдити да Влада не управља земљом. Последњи примери везани за наплату пореза, шећер и шпекулације на девизном тржишту озбиљно упозоравају. Влада мора да се одупре таквим утицајима. То ће, на крају крајева, бити тест да ли Влада “влада” ситуацијом, или не. Сигуран сам да ни други чланови Владе, а не само министри из Г17 плус, не желе да седе у влади која не би била у стању да управља земљом. Таква ситуација сада не постоји. На пример, грчки произвођач шећера смањио је цену са 38 на 35 динара. Српски произвођачи и даље не реагују на исти начин. Ми настављамо са интервенцијама из робних резерви. Уколико се ускоро не промени став шећерног лобија - предузећемо додатне мере. Или, други пример. Шпекуланти на девизном тржишту изгубили су десетине милиона евра, а девизне резерве су повећане за 250 милиона долара. Па да видимо шта се исплати, а шта се не исплати. Видели сте да смо успели да пресечемо вртоглави раст цена и да је инфлација у августу смањена на 0,6 одсто. Наставићемо с таквом политиком, иако знамо да се то неће свидети “центрима моћи” о којима Ви говорите. На крају, они ће схватити да стабилно тржиште свима одговара, па и њима.

Зашто Влада толико брине о ценама појединих производа, тачније речено - зашто их контролише, конкретно када је реч о шећеру, уместо да препусти тржишту да то чини?

Свака озбиљна влада у свету, посебно оне у Европској унији, утичу на тржиште шећера преко извозно-увозних квота и прелевмана, а често и интервенцијама из робних резерви. То су нормалне мере за стабилизацију тржишта и оне се не косе са стандардима тржишне привреде. Ми, за сада, почињемо да интервенишемо кроз робне резерве. Разлози су више него јасни. Све смо урадили да вратимо слободан извоз шећера на европско тржиште, имамо вишкове шећера, домаћа цена је два пута већа него на светском тржишту, цена шећера утиче на стандард грађана и снажно храни инфлаторна очекивања. Уз то, држава даје премију за шећерну репу и порески обвезници имају право да траже од државе да води рачуна и о њима, а не само о сељацима и извозницима.

Шта је по Вашем мишљењу већи проблем, инфлација или трговински дефицит?

Природа проблема је другачија. Платни дефицит је структурни проблем. Ми немамо довољно конкурентних производа за извоз. На другој страни, домаћа коњунктура увек подстиче раст увоза. Потребне су нове инвестиције и промена структуре производње. То се не може постићи кроз девалвацију. Она би само подстакла инфлацију и не би ништа позитивно учинила. Инфлација је данас резултат спољног шока и домаћих инфлаторних очекивања. У том смислу исти фактори делују и на инфлацију и на раст платног дефицита. На спољне цене не можемо да утичемо, а на инфлаторна очекивања можемо да утичемо политиком плата, фискалном и монетарном политиком. Дакле, оно што нама данас треба то је следећи редослед потеза: прво, одржавање стабилности цена (уз подношљиву инфлацију), потом нове инвестиције у извозно оријентисане делатности.

Неки релевантни економисти, а мислим и ММФ, већ дуго тврде да је динар прецењен и да је то један од главних узрока наших економских проблема. Шта мислите о томе?

Знам за та мишљења. О утицају реалног курса динара на платни дефицит воде се расправе годинама. За последње две године имамо фактички на делу политику фиксирања реалног курса динара. У међувремену смо променили два гувернера, а сада је трећи на тој функцији, али се та политика не мења. Међутим, до октобра прошле године, просечан месечни дефицит платног биланса био је 140 милиона долара, а после тога 250 милиона долара. Питам ја Вас да ли политиком курса можемо да неутралишемо претерану либерализацију спољне трговине после усвајања Акционог плана? Да ли политиком курса можемо да отклонимо структурне узроке платног дефицита? Колико је ефикасна политика курса када у нашој земљи поред динара постоји и евро као платежно средство - Црна Гора, Косово, девизни депозити?

Тврдили сте да су реформе заустављене. Многи данас тврде да оне и даље стоје. Да ли се слажете с тим тврдњама?

Прошле године готово ниједан закон из области доградње тржишног система није био усвојен. Тај застој смо отклонили ове године. И то је чињеница. Усвојен је цео сет реформских закона са списка Светске банке, плус додатних 28 закона. Међутим, није довољно само доносити нове реформске законе, ако се постојећи не примењују. Застој заиста постоји у области приватизације и преструктурирања јавних предузећа. Ове године на аукцији је продато 128 предузећа и завршено је пет тендера. Укупни приватизациони приходи били су скромни и износили су 69 милиона долара. Обећане инвестиције су биле тек нешто веће од 70 милиона евра. Међутим, укупне директне стране инвестиције у првој половини године износиле су 318 милиона долара, што није много, али није ни занемарљиво. Приватизација банкарског система иде по плану. Ове године биће приватизоване три банке.

Сматра се да је спољнотрговинска либерализација нанела велике штете привреди. Ви сте креатор те либерализације. Да ли се осећате одговорним?

Ваша тврдња нема покриће у подацима. Погледајмо то на примеру дефицита платног биланса од јануара 1997. године до јула ове године. Ја сам га поделио у три периода. Први је период протекционизма до маја 2001. године. Други је период прве либерализације од јуна 2001. године до септембра 2003. године - за који ја сносим одговорност. Трећи је период друге либерализације који је уведен Акционим планом о хармонизацији српског и црногорског тржишта, који је увела претходна влада, а са којим се ја нисам сложио.

Шта нам говоре подаци? Просечан платни дефицит у првом периоду износио је 120 милиона долара месечно. У другом периоду је незнатно виши и износио је 140 милиона долара. У трећем периоду он нагло скаче и износи 250 милиона долара месечно.

Ако, пак, упоредимо податке о индустријској производњи и о платном дефициту, онда имамо следећу ситуацију. У првом периоду коефицијент корелације износио је 0,27. У другом периоду је био нешто нижи - 0,23, док је у трећем периоду пао готово на нулу- 0,06. Шта то значи? Раст производње све до последње либерализације увек је изазивао раст платног дефицита. То је позната ствар, јер наша индустрија зависи од увоза сировина. Већа стопа раста индустријске производње подстиче већи увоз сировина, а тиме и већи платни дефицит. У том смислу прва либерализација ништа није променила у овом односу и није нанела штету индустријској производњи. Међутим, друга либерализација има потпуно другачије ефекте. Од децембра 2003. године дефицит платног биланса стално прелази 250 милиона долара. Он више не може да се повеже с растом тражње за увозним сировинама. Дакле, оно што сам ја урадио у спољној трговини било је и нужно и добро. Ми, међутим, сада имамо проблем и он је резултат исхитрене хармонизације за коју неко други сноси одговорност, ако већ на томе инсистирате.

Кад ће се и којим темпом наставити приватизација?

Јасно је да је потребно убрзати приватизацију. На списку 67 предузећа за преструктурирање, већ је донето 35 одлука. Те одлуке треба спровести у дело. То неће бити једноставно, јер оне представљају први пакет "тешке" приватизације код које постоје сложени проблеми дугова уз неизвесну ситуацију везани за социјалне програме. Инсистираћемо на условним тендерима и на новим инвестицијама и повољним социјалним програмима, а не на продајној цени. Буџет ће имати мање приходе, али верујемо да ће социјална и економска ситуација у предузећима бити повољнија. Такође, водићемо активну политику продаје државних акција из Акцијског фонда. Водићемо рачуна не само о цени акција, него и о пратећим инвестицијама и социјалном програму.

Готово ништа није учињено на реструктурирању великих система, поготово ЕПС-а и НИС-а. Када ће Влада тиме да се позабави?

Претходна влада усвојила је програме за ова предузећа, али колико је то било озбиљно говори чињеница да они нису били засновани ни на каквој стратегији развоја енергетског сектора, јер такве стратегије није ни било, нити је још има. Тренутно, имамо прву верзију ове стратегије и Министарство рударства и енергетике је мења и допуњује на основу стручних примедби и сугестија. Иначе, из ЕПС-а су издвојени рудници с подземном експлоатацијом и дате су им субвенције да дочекају програм преструктурирања. Он је завршен, и сада га разматрају надлежна министарства. Влада ће морати да донесе политичку одлуку шта је крајњи циљ овог програма - модернизација и трајно задржавање државне својине или приватизација. Неке споредне делатности су, такође, раздвојене од основне делатности ЕПС-а и формирана су посебна правна лица. Тај поступак није завршен, али није ни био заустављен у протеклим месецима. Начелан је политички проблем шта да се ради са девет хиљада радника који су преузети с Косова. Концепт преструктурирања НИС-а зависи од стратегије развоја енергетског сектора. До сада је рађено на обнављају оштећених постројења у рафинеријама. Усвојен је и програм технолошког развоја рафинеријске прераде, али то је само један сегмент целог пројекта. Остало је начелно питање шта да се ради са повезивањем, инвестицијама и приватизацијом рафинерија. Ова одлука није само економске, већ превасходно стратешке природе. То ћемо све завршити ове јесени. Тада ће бити усвојена и динамика преструктурирања НИС-а која сигурно мора бити вишегодишњи посао.