- Оцена ситуације у Војводини пред посету Новом Саду, Суботици и Темерину:

- Ми смо имали пре неколико месеци један број инцидената уперених против мађарске заједнице у Војводини и неких других националних заједница, али највише мађарске, која је и најбројнија у Војводини. Али, одмах ћу рећи, међу тим међунационалним сукобима и инцидентима којих је било у Војводини, било је и оних који су уперени против Срба. Заправо, када све саберете, имате свега неколико случајева који имају озбиљнији карактер. Затим, имате већи број случајева у којима је долазило до конфликта представника једног и другог народа, или више народа, при чему није до краја потпуно сигурно да ли је националност била повод за те сукобе и туче, или нешто друго. Полиција је највећи део тих случајева истражила, а судови су предузели одговарајуће кораке. Овде смо имали још једну појаву, од које није имун ни наш град, а то су графити. Дакле, поруке упућене припадницима других народа, било увредљиве, било претеће. Било их је уперених против свих. Нека полицијска статистика указује на то да је, када је реч о графитима, било више оних који су били против српског живља, него против представника мањина у Војводини. И најзад, имате овај последњи случај, то је рушење и скрнављење надгробних споменика. Тога опет имате и без икакве националне позадине. На крају, имали смо пре извесног времена случај у Крагујевцу који апсолутно није имао никакву националну позадину. Али, сама чињеница да се проблем појавио, да је на њега указано, подстакла је Владу на то да у више разговора са представницима мађарске заједнице, дакле Националним саветом мађарске националне мањине, представницима свих цркви које окупљају Мађаре у Војводини, представницима војвођанских странака, покушамо да решимо тај проблем. Он се мора разрешити до краја, на неколико начина, пре свега полицијским и судским мерама, на један превентиван начин који је веома важан, кроз образовање и кроз постепено, једноставно увођење деце у један свет који подразумева да припадамо различитим народима, различитим вероисповестима, говоримо различите језике, али сви живимо заједно. И на крају крајева, ако је нешто одликовало Војводину, то јесте та мултиетничност кроз векове. Може много тога да се уради, Влада Србије припрема и предлог формирања једног тела у коме би били окупљени представници свих мањинских заједница, националних заједница у Србији, а понајвише у Војводини где су и најбројније, да би се кроз њега могао чути тај прави, аутентични глас који би указивао и на проблеме и на потребе мањина. Наравно, ту су и одговарајућа министарства, која би све оно што је потребно затим и спровела. Има пуно тога да се учини, а оно шсто желим посебно да истакнем јесте да морамо поћи од прилика какве јесу, и од слике тих међуетничких односа какви јесу. Нема никаквог разлога и не смемо их нипошто приказивати у бољем светлу него што јесу, али не смемо их приказивати ни у горем светлу него што јесу, јер ако се то учини на тај начин, онда се бојим да просто можемо, или појединци могу, провоцирати још веће сукобе, још веће напетости, допринети нечему што се зове распиривање националне мржње.

- Да ли је понашање појединих мађарских званичника било добронамерно и конструктивно, или је представљало мешање у унутрашње односе наше земље:

- У неколико случајева било је заправо преувеличавање онога што се стварно дешава у Војводини, и на то смо указали, пре свега, али то није једини случај, а реч је о гостовању председника Спољнополитичког одбора мађарског парламента Жолта Немета у Бачкој Тополи и неким другим местима у Војводини. Просто, цела ствар је преувеличана, створена је једна слика односа који су малтене неподношљиви. У игру је ушао чак и један термин који заправо није никад био у нашем језику, а не верујем ни у употреби када је реч о војвођанским Мађарима. То је термин "атроцитет", а значи зверство, масакр. Е сад, кад саберете све оно што се дешавало, све што нас заиста дубоко онеспокојава и узнемирава, за шта мислим да треба реаговати, и није случајно што смо више пута разговарали, што одлазимо у Војводину и што ће таквих сусрета бити све више, кад све то саберете, онда поставите питање да ли је ту заиста реч о масакрима и зверствима, или ипак не. Ако неко то преувеличава, онда заиста отвара проблем. Мислим да су односи наших власти према Мађарској, и то сам пратио и као председник СРЈ, увек били крајње коректни и уздржани. Чак, у једном тренутку, када је пре неколико година један мађарски закон којим су регулисана права мађарских држављана у суседним државама, тзв. статусни закон, изазвао узнемирење у неколико суседних држава, у Румунији и Словачкој у којима има доста Мађара, ми нисмо ниједног јединог тренутка на то реаговали нервозно, увек смо покушавали да ствари решавамо разговорима, и да нешто што су заиста добри односи између Срба и Мађара сачувамо, а не да покваримо на било који начин. Хоћу да укажем на то да не треба потцењивати оно што се дешава, али заиста било би крајње неодговорно прецењивати оно што се догађа. Било је, када је реч о гостовањима појединих мађарских политичара, и различитих сугестија о томе како би требало уредити ствари у Војводини изнутра, када су у питању разни облици институционалних решења и аутономија. Знате, то се, уколико две земље држе до добрих односа, не ради, и то представници наших власти, уз све политичке разлике које постоје међу нама, јамчим, заиста нису никада радили у последњих неколико година.

- Поруке упућене са најновијег састанка шефова дипломатија ЕУ у Мастрихту и став о неопходности очувања државне заједнице који заступате:

- Још у јесен 2000. године на разне начине указивао сам на предност одржања државне заједнице и на бесмисленост њеног разбијања, Није у почетку ишло лако, тражили смо различите формуле и платформе, прихватљиве и за Србију и за Црну Гору и за међународну заједницу, пре свега Европску унију. Почели смо тако, само да подсетим, од једног решења које је подразумевало минималну и функционалну федерацију. У једном тренутку стекао се утисак да су ти разговори застали, да решења нема, и да их треба понудити или тражити у оквиру референдума у Црној Гори о коме се доста говорило. И нешто тако сам у јесен 2001. године и понудио. Али онда је ЕУ показала већи степен интересовања, почели су разговори уз учешће њених представника, и тако се марта 2002. године дошло до Београдског споразума. Тај политички споразум, требало је потом преточити у Устав, у Уставну повељу. То је учињено нешто касније и чини ми се да су после тога настале тешкоће, да је онај степен заинтересованости који је Европа имала на почетку када је Београдски споразум направљен спласнуо, и ствар је на неки начин препуштена чиниоцима у Србији и Црној Гори, њиховим властима, премда се и Европа потписом на Београдском споразуму обавезала на очување државне заједнице. Али, како су ствари у последње време застале када је реч о примени Уставне повеље, када су се појавиле одређене тешкоће, мада и знатна побољшања у последњих неколико месеци када је реч о образовању институција којих није било, доношењу неких важних закона, Европа је показала у последње време једну извесну заинтересованост за то да се Уставна повеља спроведе, да се државна заједница очува и тако једино и треба тумачити поруке из Мастрихта. Нису оне нелогичне, очекиване су, можда су могле доћи раније, али у овом тренутку показују заинтересованост Европе да се државна заједница очува, и то пре свега њена политичка структура и међународноправни суверенитет, а да се неке тешкоће које су се испољиле у функционисању економских система и разлика у економији, царинском систему Србије и Црне Горе, заобиђу и решавају накнадно.Мислим да је то једна веома охрабрујућа порука. Када је реч о политици и институцијама, ту постоји само један пут, дакле постоје инстутуције државне заједнице, међународноправни субјективитет и обавеза која произилази из Уставне повеље да се почетком наредне године, негде у фебруару, одрже и непосредни избори за Скупштину државне заједнице. Тако ствари стоје са институцијама. Наравно, Скупштина треба да донесе један важан број закона који би омогућили складније функционисање државне заједнице. Када је реч о економским питањима, онда се проблеми који су се појавили у овом тренутку стављају ад акта, они ће бити решени касније и на том плану ми немамо заправо два колосека. Имамо проблем који се појавио у разликама у царинама у Србији и Црној Гори. Не ради се о разлици у свим производима, већ само у неким, дакле реч је о 56 производа. У том случају, та ствар ће бити тренутно замрзнута, а остало ће ићи напред. Дакле, порука Европе је да не можемо због неких мањих проблема који су се појавили у функционисању државне заједнице зауставити кретање нечега што је и Европа оценила као једну нову, неконвенционалну, специфицну државну структуру, и мислим да је та порука охрабрујућа.



- Позитивне поруке из Мастрихта када је реч о прихватању дела Плана Владе Републике Србије о Косову и Метохији и предстојећи избори у покрајини:

- Из Мастрихта су такође дошле позитивне поруке када је реч о Плану Владе Србије. Наиме, закључује се да се мора тежити једној врсти компромиса између решења Владе Србије и оних која су садржана у Оквиру за реформу локалне самоуправе, дакле плану УНМИК-а који је прихватила Влада Косова. Приступи јесу различити, али по мени и у много чему комплементарни. У УНМИК-овом плану говори се о локалној самоуправи и њеној реформи.То је само по себи добро, али рекао бих, примереније неким сретнијим, развијенијим друштвима која нису оптерећена проблемима којима је друштво на Косову. Дакле, није проблем само у локалној самоуправи. Има јако мало Срба и неалбанаца на Косову, они су распршени по читавој покрајини, и потребно их је на неки начин институционално повезати и гарантовати им положај кроз одговарајуће институције самоуправе. То је смисао Плана Владе Србије, и то је једини начин да се успостави безбедност за Србе на Косову и Метохији, да им се обезбеди повратак... Треба имати на уму чињеницу да не може бити речи о побољшаној безбедности уколико две трећине српског живља није на Косову него ван њега. Чак и да нема ниједног јединог етнички мотивисаног злочина, на Косову и Метохији имамо неслогу уместо слободе кретања. То су неке ствари које су сигурно утицале на то и биле значајне да се на министарском састанку у Мастрихту узме у обзир План Владе Србије. А већ када долазимо до избора и те толико често понављане поруке да је важно учествовати на њима, да ће се учешћем на изборима учинити да Скупштина Косова буде мултиетничка, одговор гласи: неће ништа решити ствари уколико само скупштина буде мултиетничка, ако друштво није мултиетничко. Оно то није у овом тренутку по односима, по несигурном и небезбедном положају Срба. Ни Скупштина није мултиетничка, практицно мањина у њој нема никакве могућности да онда када су угрожени њени витални интереси посегне за неким правним инструментима како би их заштитила неком врстом суспензивног вета, сличном оном који постоји у БИХ по Дејтонском уставу. Дакле, ствари се заиста не могу решити и побољшати на Косову и Метохији без одговарајућих додатних институционалних гаранција за Србе, које су садржане у Плану Владе Србије. И оно што је најважније, тај план је у свему у складу са Резолуцијом 1244 и Уставним оквиром за Косово и Метохију. План Владе не успоставља никакве паралелне институције, већ обезбеђује један народ, заправо више народа, јер је реч о неалбанском становништву уопште, један народ који је несумњиво угрожен у овом тренутку на Косову и Метохији. И не само да су основна права угрожена, него је, рекао бих, угрожено најосновније од свих права, а то је право на живот.

- Могућност новог круга разговора о јужној покрајини са представницима међународне заједнице после састанка у Мастрихту:

- У свим разговорима о Косову и Метохији који су вођени у Београду и ван њега током лета, настојали смо да постигнемо две ствари: да поводом неопходног побољшања прилика на Косову и Метохији, када је реч о људским правима, оквир и политички формат за те разговоре буде Контакт група. Било је настојања да се ствари сузе и сведу на један ужи оквир, заправо само на учешће представника САД-а, НАТО-а и ЕУ. Ми смо се упорно залагали за то да онај политички оквир у коме се разговарало о Косову годинама уназад буде сачуван због једне равнотеже. Реч је наравно не само о томе да је у Контакт групи Руска Федерација, већ и о томе да Европска унија не говори једним гласом, преко једног представника, него преко неколико земаља које су заступљене у Контакт групи, дакле и Немачке, и Италије и Француске и Велике Британије, и то је наравно нешто што мења укупну ситуацију. Дакле, прво је требало обезбедити тај оквир, а с друге стране учинити све да се у разговорима узму у обзир идеје и решења из Плана Владе Србије, поред оних из УНМИК-овог плана. То није било ни најмање лако, и ако смо овај први део посла обавили још како-тако, све до порука из Мастрихта било је доста неизвесно за нас да ли ће и решења из Плана Владе Србије бити узета у обзир приликом разговора до којих мора доћи. Дужан сам да укажем на још једну ствар. Наши међународни и страни саговорници и званичници врло често скрећу пажњу на то да се приближило време избора, и да се сада више ништа не може урадити, да је остало мало времена, а протекло пуно. То да је протекло много времена је тачно, и то је једини и прави исправан одговор на ту тврдњу. Неколико година је прошло, и што је најважније, неколико месеци је непотребно изгубљено после свега онога што се десило 17. и 18. марта ове године. Ја и даље мислим да се и у неколико недеља може нешто урадити и поврх тога да се мора урадити, да се у тих неколико недеља морају обезбедити минималне институционалне гаранције за самоуправу Срба на Косову и Метохији, јер без тога, наравно, и њихово учешће на тим изборима губи сваки смисао.

- Ситуација у земљи с обзиром на најаву да би следеће године могли да буду започети разговори о коначном статусу Косова и Метохије, а 2006. године одржан референдум о мирном раздруживању Србије и Црне Горе:

- Паолазим од нечега што су добро познати међународни стандарди када је реч о људским правима, од нечега што је вековима старо, што је јако много истицано, а то је чињеница да су људска права изнад вредности сваке институције, избора, сваког уставног решења. Она су неприкосновена. Нису она изнад питања статуса од тренутка када је у једном документу који је УНМИК припремио прошле године прокламовано да треба прво узети у обзир стандарде, па тек онда говорити о статусу. Много пре тога, полазећи од неких старих, древних вредности европске цивилизације, појединац је све и сва, његова права су све. Ниједно политичко решење не може се тражити, нити се може сањати о коначном статусу Косова и Метохије док се једноставно свим његовим становницима не омогући да се осећају потпуно безбедно, док не буду заштићени у својим правима. Ако узмете неки просек онога што су људска права у Европи у овом тренутку, и у развијенијим и у неразвијенијим, демократским и мање демократским деловима, и у овом посткомунистичком делу Европе, и у оном њеном старом делу, онда се са сигурношћу може рећи да је оно што имамо на Косову ван свега тога, да далеко заостаје, да је у неким стварима сам појам људских права доведен у питање. И наравно, без решавања тога, не може се решити ни питање коначног статуса. Може се о њему разговарати, у том смислу да се подвуче црта да ли је направљен неки напредак, али мислим да ћемо пре говорити не о напретку, већ заправо о томе колико далеко смо од нечега што су елементарни стандарди људских права.