П:
О:
Читај ми
Реформе морају бити законски институционално утемељене
Београд,
5. април 2004.
Председник Владе Републике Србије Војислав Коштуница говорио је у интервјуу за јучерашње издање дневног листа Политика о политичком решењу за ситуацију на Косову и Метохији, децентрализацији, опстанку државне заједнице, Војводини, тренутним позицијама Србије на путу ка Европској унији, покретању домаће привреде и капиталним инвестицијама. Званични сајт Владе Републике Србије преноси делове овог разговора:
О предлогу политичког решења за Косово и Метохију:
- Влада Републике Србије изаћи ће за који дан, у складу са Резолуцијом коју је усвојила Скупштина Србије, са предлогом политичког решења за ситуацију на Косову и Метохији и предлогом одговарајуће врсте аутономије за Србе и друге неалбанце у покрајини, која би омогућила већи степен безбедности и повратак расељених. Влада ће наступати са тим предлогом „врло тврдо, аргументовано и одлучно” и од њега неће одустати, јер не постоји ни једно друго, а ваљано решење. Не видим зашто аутономија која свуда слови за демократски принцип и, више од тога, представља мерило демократије, једино не треба да буде примењена на Косову и Метохији. Косово и Метохија није апстрактно друштво у коме живе неки апстрактни грађани, апстрактне националне заједнице, а тај утисак стичете када прочитате Стандарде и план за имплементацију Стандарда. Не, Косово и Метохија је друштво у коме имате угрожену мањинску српску заједницу и брзо треба пронаћи инструменте да се Срби и други неалбанци заштите.
О првој верзији примене Стандарда:
- Овако замишљени Стандарди немају везе са стварношћу на Косову и Метохији, они су самим употребљеним формулацијама једна чудна игра садашњег и будућег времена. Тако се у одељку о владавини права говори о томе да је формирана Косовска полицијска служба, премда само постојање полиције није доказ за то да је у једној средини успостављена владавина закона. Нарочито се то не може рећи за Косовску полицијску службу, чији је део отворено помагао екстремистима током последњег таласа насиља. Чим дођете до нечега што представља најопипљивији доказ тешког стања на Космету, као што је непостојање слободе кретања, онда се писци Стандарда не усуђују да говоре да те слобода нема, него се о њој говори у будућем времену.
О томе шта ће Влада учинити како би предлог о децентрализацији био остварен:
- Предлогом решења који припрема Радна група желимо да сведемо ствари на оно што је у овом тренутку остварљиво на Косову и Метохији. Разговараћемо, нећемо деловати ултимативно, послужићемо се речником којим се говори у данашњем свету. Макар у том речнику било много празних или празнозвечећих речи, али од ове идеје да додатним институционалним гаранцијама заштитимо Србе на Косову и Метохији, ова Влада неће одустати.
О томе да ли се Владин концепт аутономије за Србе уклапа у Резолуцију 1244 УН:
- У потпуности се уклапа. Не видим на који начин та идеја о суштинској аутономији Космета може да искључи неку другу врсту аутономије, нешто што је аутономија у аутономији.
О томе колико се може веровати обећању власти у покрајини да ће обновити српске куће и споменике спаљене 17. марта, и о томе да ли међународна заједница има инструменте да обезбеди да то буде учињено:
- То је, несумњиво, у формалном смислу обавеза власти на Косову и Метохији. На Космету заправо постоје две власти. Већа је и прва власт међународне заједнице, а друга, мања, јесте власт тзв. привремених институција самоуправе. То је њихова обавеза и не подухвати ли се тог посла мања власт, привремене институције, онда је то обавеза ове друге, власти међународне заједнице. Проблем је, међутим, у томе што је део привремених институција на Косову и албанског политичког вођства својим чињењем или нечињењем био повезан за етничким чишћењем које се догодило 17. марта, па није јасно шта би сада могло да их стварно мотивише на обнову порушеног и уништеног.
О повратку Срба на Косово и Метохију и условима који морају бити испуњени да би се то догодило:
- Ништа се значајније, заправо, није чинило да се људи врате. О повратку је било много речи, али је мало чињено да до повратка заиста дође. Ишло се за тим да се Срби на Косово и Метохију враћају само ако им је гарантована безбедност. И ето сад једне противречности у деловању међународне заједнице: из разлога небезбедности, Србима није било омогућено да се врате на Космет, а онда се истовремено за безбедносну ситуацију на Косову и Метохији тврдило у различитим извештајима Савету безбедности да се стање поправља, да постаје безбедно. Тако је број војника КФОР-а битно умањен, а укидани су и контролни пунктови у појединим енклавама на Косову и Метохији, што је често доводило до нових злочина. Према томе, мора бити безбедности за оне који својом вољом хоће да се врате. При том, много је реалније очекивати повратак у сеоске, него у градске средине. Повратка у урбане средине до сада практично није било. То је, наравно, неуспех и самим тим огромна одговорност међународне заједнице. Потпуно измењена етничка слика Приштине, без иједног Србина у њој, не може се уписати у неки успех међународне заједнице.
О могућности да се кандидује за председника Србије:
- Започео сам један посао који је потпуно другачији од онога којим сам се бавио после 5. октобра 2000. године. Део онога што сам наумио да постигнем на функцији савезног председника нисам могао да остварим зато што је то по овлашћењима једна ограниченија функција, а и због тога што је држава тако изграђена да је највећи део надлежности, наравно, у републикама. Сада, на месту председника Владе могу да учиним много више. И мислим ту, наравно, на изграђивање и јачање демократских институција, владавину права, подстицање независности правосуђа, борбу против корупције и слично, и сигуран сам да започети посао нећу оставити, јер било би неодговорно или неозбиљно да то учиним.
О опстанку државне заједнице Србија и Црна Гора:
- Из разговора које сам имао и са премијером Црне Горе Милом Ђукановићем и са председником Србије и Црне Горе Светозаром Маровићем стекао сам утисак да постоји одлучност да се обавезе из Београдског споразума и ставне повеље испуне, дакле, да институције профункционишу, да се донесу потребни закони. Просто је преовладало мишљење да се пред нама налази један посао који морамо да обавимо и да ће све оно што ћемо урадити бити корисно и за Србију и Црну Гору посебно, као и за Србију и Црну Гору zаједно.
О томе где је Србија данас на путу ка Европској унији:
- Кад је реч о политичком опредељењу, о политичкој оријентацији, ми смо јасно на том путу. Мислим да је то нешто што деле све политичке снаге, и у опозицији и оне на власти, а оно што Влада у овом тренутку посебно истиче, јесте то да је опште опредељење Србије, не европско него појачано проевропско. Наравно, да би се и формално постало део Европе, треба испунити неке захтеве, али ти захтеви нису само европски, него и наши. Сви закони које сам помињао, Стандарди, уношење законског реда у различите области друштвеног живота, нешто је што је потребно Србији и државној заједници, без обзира на формални статус у Европској унији.
О могућности да Војводина постане још један од проблема Србије:
- Када би о питању Војводине одлучивали екстремисти различитих боја – постојала би таква могућност. Међутим, преовлађујуће опредељење у Војводини је другачије. При доношењу устава Србије и те како ће се чути и мора се уважити глас Војводине. Сигуран сам да ће, са демократизацијом, децентрализацијом власти у Србији, са одговарајућим регионалним статусом Војводине, уз уважавање њених историјских, етничких, културних и ништа мање привредних посебности бити пронађено и утврђено решење које ће спречити да Војводина постане један од проблема Србије, ма колико били гласни, али не и бројни, они који би то желели.
О активностима Владе у процесу покретања привреде:
- Ова Влада једва да је саставила месец дана и наравно да је за тако кратко време тешко учинити нешто што није учињено раније. На плану реформе су одређене ствари учињене. Реч реформа заиста користим у најширем могућем значењу. Оно што одликује садашњу Владу јесте једно чврсто уверење да реформи нема уколико оне нису правно, дакле законски институционално утемељене. Дакле, потребни су закони. Сви ми из Владе стално имамо листу тих закона пред собом, листу закона које треба донети. Чини ми се да сањам законе које треба донети, који ће једноставно унети ред у државу и све њене токове, посебно у привреду. А да бисте имали законе, морате имати некога ко их доноси, дакле, морамо имати институције. Успели смо, јасном политичком вољом, и пре него што је Влада образована, а и накнадно, да те институције образујемо, комплетирамо и да их покренемо.
О капиталним инвестицијама које се могу очекивати ове године:
- У овом тренутку имамо једну инвестицију која је охрабрујућа - "Бол Пекиџинг Јуроп". То је 75 милиона долара, с тим се креће. Можемо претходној Влади да припишемо заслугу да је започела припремање овог посла. Што се тиче других, треба очекивати у различитим облицима директне инвестиције пре свега у саобраћајној инфраструктури.
О томе када ће грађани Србије почети да живе боље:
- Све реформе би деловале испразно када не би довеле до бољитка у животу људи, сваког појединца, поготово оних којима је најтеже. То је могуће и заправо цела политика Владе и њена основна оријентација, ослоњена на социјални дијалог, јесте да све промене о којима сам говорио буду подстакнуте тиме да се у Србији живи и сигурније и боље. Ово је друштво које мора бити утемељено на начелима јаких демократских институција, владавини закона и социјалне правде. Тамо где има толико сиромаштва, а у Србији га има, тај последњи елеменат, социјална правда и солидарност, мора постати саставни део укупне стратегије привредног развоја и реформи.
- Влада Републике Србије изаћи ће за који дан, у складу са Резолуцијом коју је усвојила Скупштина Србије, са предлогом политичког решења за ситуацију на Косову и Метохији и предлогом одговарајуће врсте аутономије за Србе и друге неалбанце у покрајини, која би омогућила већи степен безбедности и повратак расељених. Влада ће наступати са тим предлогом „врло тврдо, аргументовано и одлучно” и од њега неће одустати, јер не постоји ни једно друго, а ваљано решење. Не видим зашто аутономија која свуда слови за демократски принцип и, више од тога, представља мерило демократије, једино не треба да буде примењена на Косову и Метохији. Косово и Метохија није апстрактно друштво у коме живе неки апстрактни грађани, апстрактне националне заједнице, а тај утисак стичете када прочитате Стандарде и план за имплементацију Стандарда. Не, Косово и Метохија је друштво у коме имате угрожену мањинску српску заједницу и брзо треба пронаћи инструменте да се Срби и други неалбанци заштите.
О првој верзији примене Стандарда:
- Овако замишљени Стандарди немају везе са стварношћу на Косову и Метохији, они су самим употребљеним формулацијама једна чудна игра садашњег и будућег времена. Тако се у одељку о владавини права говори о томе да је формирана Косовска полицијска служба, премда само постојање полиције није доказ за то да је у једној средини успостављена владавина закона. Нарочито се то не може рећи за Косовску полицијску службу, чији је део отворено помагао екстремистима током последњег таласа насиља. Чим дођете до нечега што представља најопипљивији доказ тешког стања на Космету, као што је непостојање слободе кретања, онда се писци Стандарда не усуђују да говоре да те слобода нема, него се о њој говори у будућем времену.
О томе шта ће Влада учинити како би предлог о децентрализацији био остварен:
- Предлогом решења који припрема Радна група желимо да сведемо ствари на оно што је у овом тренутку остварљиво на Косову и Метохији. Разговараћемо, нећемо деловати ултимативно, послужићемо се речником којим се говори у данашњем свету. Макар у том речнику било много празних или празнозвечећих речи, али од ове идеје да додатним институционалним гаранцијама заштитимо Србе на Косову и Метохији, ова Влада неће одустати.
О томе да ли се Владин концепт аутономије за Србе уклапа у Резолуцију 1244 УН:
- У потпуности се уклапа. Не видим на који начин та идеја о суштинској аутономији Космета може да искључи неку другу врсту аутономије, нешто што је аутономија у аутономији.
О томе колико се може веровати обећању власти у покрајини да ће обновити српске куће и споменике спаљене 17. марта, и о томе да ли међународна заједница има инструменте да обезбеди да то буде учињено:
- То је, несумњиво, у формалном смислу обавеза власти на Косову и Метохији. На Космету заправо постоје две власти. Већа је и прва власт међународне заједнице, а друга, мања, јесте власт тзв. привремених институција самоуправе. То је њихова обавеза и не подухвати ли се тог посла мања власт, привремене институције, онда је то обавеза ове друге, власти међународне заједнице. Проблем је, међутим, у томе што је део привремених институција на Косову и албанског политичког вођства својим чињењем или нечињењем био повезан за етничким чишћењем које се догодило 17. марта, па није јасно шта би сада могло да их стварно мотивише на обнову порушеног и уништеног.
О повратку Срба на Косово и Метохију и условима који морају бити испуњени да би се то догодило:
- Ништа се значајније, заправо, није чинило да се људи врате. О повратку је било много речи, али је мало чињено да до повратка заиста дође. Ишло се за тим да се Срби на Косово и Метохију враћају само ако им је гарантована безбедност. И ето сад једне противречности у деловању међународне заједнице: из разлога небезбедности, Србима није било омогућено да се врате на Космет, а онда се истовремено за безбедносну ситуацију на Косову и Метохији тврдило у различитим извештајима Савету безбедности да се стање поправља, да постаје безбедно. Тако је број војника КФОР-а битно умањен, а укидани су и контролни пунктови у појединим енклавама на Косову и Метохији, што је често доводило до нових злочина. Према томе, мора бити безбедности за оне који својом вољом хоће да се врате. При том, много је реалније очекивати повратак у сеоске, него у градске средине. Повратка у урбане средине до сада практично није било. То је, наравно, неуспех и самим тим огромна одговорност међународне заједнице. Потпуно измењена етничка слика Приштине, без иједног Србина у њој, не може се уписати у неки успех међународне заједнице.
О могућности да се кандидује за председника Србије:
- Започео сам један посао који је потпуно другачији од онога којим сам се бавио после 5. октобра 2000. године. Део онога што сам наумио да постигнем на функцији савезног председника нисам могао да остварим зато што је то по овлашћењима једна ограниченија функција, а и због тога што је држава тако изграђена да је највећи део надлежности, наравно, у републикама. Сада, на месту председника Владе могу да учиним много више. И мислим ту, наравно, на изграђивање и јачање демократских институција, владавину права, подстицање независности правосуђа, борбу против корупције и слично, и сигуран сам да започети посао нећу оставити, јер било би неодговорно или неозбиљно да то учиним.
О опстанку државне заједнице Србија и Црна Гора:
- Из разговора које сам имао и са премијером Црне Горе Милом Ђукановићем и са председником Србије и Црне Горе Светозаром Маровићем стекао сам утисак да постоји одлучност да се обавезе из Београдског споразума и ставне повеље испуне, дакле, да институције профункционишу, да се донесу потребни закони. Просто је преовладало мишљење да се пред нама налази један посао који морамо да обавимо и да ће све оно што ћемо урадити бити корисно и за Србију и Црну Гору посебно, као и за Србију и Црну Гору zаједно.
О томе где је Србија данас на путу ка Европској унији:
- Кад је реч о политичком опредељењу, о политичкој оријентацији, ми смо јасно на том путу. Мислим да је то нешто што деле све политичке снаге, и у опозицији и оне на власти, а оно што Влада у овом тренутку посебно истиче, јесте то да је опште опредељење Србије, не европско него појачано проевропско. Наравно, да би се и формално постало део Европе, треба испунити неке захтеве, али ти захтеви нису само европски, него и наши. Сви закони које сам помињао, Стандарди, уношење законског реда у различите области друштвеног живота, нешто је што је потребно Србији и државној заједници, без обзира на формални статус у Европској унији.
О могућности да Војводина постане још један од проблема Србије:
- Када би о питању Војводине одлучивали екстремисти различитих боја – постојала би таква могућност. Међутим, преовлађујуће опредељење у Војводини је другачије. При доношењу устава Србије и те како ће се чути и мора се уважити глас Војводине. Сигуран сам да ће, са демократизацијом, децентрализацијом власти у Србији, са одговарајућим регионалним статусом Војводине, уз уважавање њених историјских, етничких, културних и ништа мање привредних посебности бити пронађено и утврђено решење које ће спречити да Војводина постане један од проблема Србије, ма колико били гласни, али не и бројни, они који би то желели.
О активностима Владе у процесу покретања привреде:
- Ова Влада једва да је саставила месец дана и наравно да је за тако кратко време тешко учинити нешто што није учињено раније. На плану реформе су одређене ствари учињене. Реч реформа заиста користим у најширем могућем значењу. Оно што одликује садашњу Владу јесте једно чврсто уверење да реформи нема уколико оне нису правно, дакле законски институционално утемељене. Дакле, потребни су закони. Сви ми из Владе стално имамо листу тих закона пред собом, листу закона које треба донети. Чини ми се да сањам законе које треба донети, који ће једноставно унети ред у државу и све њене токове, посебно у привреду. А да бисте имали законе, морате имати некога ко их доноси, дакле, морамо имати институције. Успели смо, јасном политичком вољом, и пре него што је Влада образована, а и накнадно, да те институције образујемо, комплетирамо и да их покренемо.
О капиталним инвестицијама које се могу очекивати ове године:
- У овом тренутку имамо једну инвестицију која је охрабрујућа - "Бол Пекиџинг Јуроп". То је 75 милиона долара, с тим се креће. Можемо претходној Влади да припишемо заслугу да је започела припремање овог посла. Што се тиче других, треба очекивати у различитим облицима директне инвестиције пре свега у саобраћајној инфраструктури.
О томе када ће грађани Србије почети да живе боље:
- Све реформе би деловале испразно када не би довеле до бољитка у животу људи, сваког појединца, поготово оних којима је најтеже. То је могуће и заправо цела политика Владе и њена основна оријентација, ослоњена на социјални дијалог, јесте да све промене о којима сам говорио буду подстакнуте тиме да се у Србији живи и сигурније и боље. Ово је друштво које мора бити утемељено на начелима јаких демократских институција, владавини закона и социјалне правде. Тамо где има толико сиромаштва, а у Србији га има, тај последњи елеменат, социјална правда и солидарност, мора постати саставни део укупне стратегије привредног развоја и реформи.
-
Београд, 18. децембар 2024.Убрзани развој сарадње Србије и Турске у многим областима
-
Београд, 2. децембар 2024.Нови производни капацитети од кључног значаја за енергетски...
-
Београд, 17. новембар 2024.Убрзани раст и развој ИКТ сектора један од приоритета Владе
-
Београд, 14. новембар 2024.Континуираним дијалогом до унапређења области јавног...
-
Београд, 29. октобар 2024.Држава рекламирање кладионица своди на минимум
-
Београд, 27. септембар 2024.Активности на промоцији праве слике Србије у иностранству
-
Београд, 29. август 2024.Значајна искуства Француске у дугорочном обезбеђивању...
-
Београд, 9. август 2024.Отвореним и конструктивним дијалогом против подела у друштву
-
Београд, 7. август 2024.У првих шест месеци забележен пораст броја страних туриста за 10...
-
Београд, 3. август 2024.Неопходни разговори у сфери јавног информисања