Истински љубитељи спорта су се, нажалост, већ навикли да све мање уживају у спортским надметањима а све више присуствују сценама насиља на трибинама чији су актери групице разуларених "навијача". Традиција дивљања хулигана широм света је веома дуга и, што је забрињавајуће, нигде није ефикасно сузбијена. Напротив, чини се да насиље на спортским стадионима не само да је и даље присутно, већ добија и нове форме.
Дан после прекинутог 115. "вечитог" дербија: Љубиша Тумбаковић, тренер Партизана, био је жртва напада хулигана на самом терену
Сукоби навијача противничких екипа или окршаји хулигана и припадника органа реда пре, за време и после утакмице готово да су постали заштитни знак савременог спорта. Али, као по неком неписаном правилу, насиље се задржавало само на трибинама, па физички интегритет самих учесника на терену није био угрожаван.
Припадницима екстремних навијачких група, међутим, трибине као да су постале претесне за испољавање дивљачких порива. Жеља да се физички обрачунају и са играчима екипе против које играју њихови љубимци, нажалост, као да све више узима маха, па су све чешћи извештаји о играчима који су физички нападнути на самом терену. На овај начин се брише свака граница између терена и трибина - играчи постају подједнако угрожени од хулигана, као и сваки гледалац који присуствује утакмици.
Кошаркашка утакмица Партизан - Будућност (26. фебруар 2001. године): Играч гостујућег тима Кузмановић (плави дрес) спас од "навијача" Партизана тражи бегом у свлачионицу
Мода упада навијача на терен током фудбалске утакмице дуго је имала елементе егзибиционизма и није угрожавала саме играче. Тужни преседан направљен је за време 115. "вечитог" дербија између Црвене звезде и Партизана који се 14. октобра 2000. године на београдској "Маракани" играо само три минута. Након тога, у терен су упали навијачи обе екипе, а дебљи крај извукли су и поједини играчи и чланови стручног штаба Партизана који нису на време побегли у свлачионицу.
Вандализам на спортским теренима треба посматрати и објашњавати у контексту целокупних друштвених односа. Сви нивои и сегменти друштва због тога морају да буду укључени у акцију искорењивања узрока насиља ове врсте.
Није нам, међутим, жеља да се на овом месту упуштамо у социолошку анализу овог феномена модерног доба. Скрећемо само пажњу на тенденцију која озбиљно угрожава дух спортских надметања. Ако спортисти током утакмице, уместо да се концетришу на игру, више размишљају о ономе шта се догађа на трибинама, уколико искрени љубитељи спорта добро размисле да ли ће због личне безбедности уопште отићи на утакмицу, то је онда знак да се место спортског дешавања претворило у ратни полигон где се уместо голова и поена на крају пребројавају рањени и евентуалне жртве.
Није довољно само рећи "стоп" насиљу! Вербалне осуде захтевају конкретну и целовиту друштвену акцију.