Аутор:
Танјуг
Званични сајт Владе Србије преноси у целини обраћање Дачића на свечаности поводом обележавања Дана српске дипломатије у Дому Народне скупштине Републике Србије:
„Поштована председнице Народне скупштине,
Потпредседници Скупштине и шефови посланичких клубова
Уважени чланови Владе Републике Србије,
Градоначелниче,
Цењени поглавари верских заједница,
Ваше екселенције,
Драги пријатељи, даме и господо,
Упоредо са изградњом српске државе постављани су и темељи наше дипломатије. Од првих "српских капућехаја" и "ембахада", стрпљиво и са много труда, стварана је модерна српска дипломатија, чија мрежа данас обухвата 98 дипломатско-конзуларних представништава и сталних мисија у свету.
Не могу да не поменем Немањиће, Матеју Ненадовића, Димитрија Давидовића, Илију Гарашанина, Лазу Костића, Стојана Новаковића, Јована Ристића, Владана Ђорђевића, Николу Пашића, Јована Дучића, нашег првог амбасадора, Иву Андрића, Милоша Црњанског, Бранислава Нушића, Милана Ракића, Слободана Јовановића, Кочу Поповића, Марка Никезића, Момчила Нинчића и Војислава Маринковића, који су између два светска рата били председници Савета Друштва народа. Сви они су, заједно са многим другим мање познатим, али не и мање значајним људима, свакако дали немерљив допринос развоју српске и југословенске дипломатије.
Велики Илија Гарашанин, иначе неко време и министар иностраних дела, претпоставио је, пишући чувено Начертаније, два услова да једна мала држава, каква је Србија и данас, опстане, развије се и расте у бурном мору међународних односа. Први је да има корене, историју и традицију из којих може да црпе своје разлоге и мотиве. Други је дугорочни план, онај који државу не гледа само данас и сутра, већ стотинама година касније.
Ови разлози су и нас определили, ову владу Србије, да установимо Дан српске дипломатије. Ми, једноставно хоћемо да и нас и све остале подсетимо на то да данашња Србија има и корене, а има и дугорочни план, стратегију и алате који је воде у будућност.
И пажљиво смо бирали овај датум, свесни да је прва књажевска канцеларија иностраних дела настала за време Владе Милоша Обреновића, владара који је без обзира на своју неписменост имао јасну визију Србије, пре свега у Европи, ослобађајући се постепено од Отоманске империје.
И мислим да је порука више него јасна. Данашња Србија, Србија реформи и европског пута, везује се, тражи своје корене у оној Србији 19. века, која је прва пробала да Европу пронађе у себи самој.
Илија Гарашанин, наш први политичар са планом, део је те Србије, као и многи други државници и дипломате, који су у та времена земљу растрзану између неколико великих сила видели у будућности на исти начин на који је и ми видимо данас.
Као модерну земљу, европску, успешну, развијену, економски јаку.
То је Србија која себи више не може да дозволи романтичарске снове о "истоку запада и западу истока", нити било какав авантуризам којег смо се, у сопственој историји, толико пута нагледали.
То је Србија са јасним местом у свету, европска држава, поштована и уважена, и довољно кредибилна да може сама зарад својих интереса да одржава ону врсту односа са целим светом који ће јој омогућити дугорочни мир и просперитет.
То је Србија која ће бити довољно велика да је сви поштују, али и да је се нико не плаши.
Србија као ослонац читавог региона, његова база и стајна тачка, савезник и креатор оне политике која искључује конфликт као начин решавања било ког проблема, и уместо њега води константни дијалог, онај који не подразумева решења, већ их тражи кроз уважавање свачијих интереса.
То је на крају Србија која више не размишља, нити се ломи око тога где јој је место, нити где би да буде.
Она то зна и одлучна је да то своје место има и у Европи, али и у самој Србији.
Европа у Србији јесте крајњи циљ наше политике и наше дипломатије, као и свих потеза које ова влада, ова коалиција, вуче у последњих неколико година.