Званични сајт Владе Србије преноси овај разговор.
Шта је први потез на том путу:
– Први потез јесте одвајање споредних од главних делатности и тај процес би требало да се заврши до краја ове године. То најмање боли, мада има отпора, јер ће кроз приватизацију одвојени делови имати загарантован посао са бившим, матичним фирмама што је, у овој ситуацији, важна привилегија. У првој фази рачуна се на добровољне одласке уз загарантовану отпремнину, а до 31. маја пријавило се 5.320 радника из тих предузећа. Држава овим радницима из транзиционог фонда гарантује 100 евра по години стажа, а од продаје имовине сама предузећа исплаћују још толико или нешто више.
Ако је то безболно, шта је онда болно:
– Болна ће бити друга фаза у којој ће морати да се сагледају оптималне потребе за радном снагом у тим предузећима, где ће се, неминовно, појавити знатно већи вишкови. Јер, само у девет великих јавних предузећа било је запослено, на почетку ове године, 137 хиљада радника. Тек ћемо се суочити са проблемима у НИС-у и у ЕПС-у. Када је НИС у питању за сада се размишља само о приватизацији две рафинерије, док ће око ЕПС-а разговори бити много тежи. У Влади преовладава мишљење да би срце ЕПС-а требало сачувати у власништву државе. Мисли се на кључне термоелектране и електране, попут Ђердапа, Обреновца и Бајине Баште.
Уз све то, очекује вас и аукцијска продаја око 1.500 друштвених предузећа:
– До краја ове и наредне године та предузећа требало би да добију нове власнике. Уколико се то не догоди на две аукције, следи им стечај, што ће од Владе захтевати израду потпуно другачијег социјалног програма. Сада управо радимо на томе како би се омогућило радно ангажовање људи проглашених за технолошки вишак, уместо да им се исплаћују отпремнине. Очекујем да ће ускоро Влада усвојити тај програм по коме би ти радници могли да се удруже, узму празне хале и машине у закуп, из отпремнине "купе" радно место код другог послодавца и слично. Ми ћемо обезбедити и додатна средства за преквалификације и обуку тих радника.
Значи ли то и измене Закона о запошљавању:
– Већ радимо на томе и предвидели смо увођење субвенција у висини минималне бруто зараде послодавцима за новоупослене раднике. Значи, били би растерећени државних обавеза, што је веома важно када се креће у бизнис. Субвенције би биле највеће у неразвијеним и пограничним регионима и требало би да подстакну развој тих подручја.
Горући проблем Србије је уз вишкове запослених и огроман број незапослених, школованих младих људи:
– То је, на жалост, тачно. Битка за реформе у Србији би морала да буде битка управо за те људе. Укупна стопа незапослених сада износи између осамнаест и двадесет одсто, а наш циљ би морао бити да се она преполови до 2010. године. То можемо остварити једино уколико бисмо успели да остваримо стопу раста инвестиција у привреди од најмање осам одсто на годишњем нивоу. Значи да би нам у периоду од 2006. до 2010. године требало најмање 3,5 милијарди евра директних страних улагања да би се стопа незапослености смањила на десет одсто. Ја сам ипак оптимиста, наравно, уколико закључимо Уговор о асоцијацији и стабилизацији са Европском унијом.
Процес о коме говорите неће бити, очигледно, нимало лак:
– Процес озбиљних реформи подразумева краткорочно погоршање, средњорочно побољшање да би се стигло до трајног решења. Ми за сада планирамо на микро нивоу субвенције, а на макро плану страна улагања. Из разних извора Влада ће за вишкове радника у тим предузећима обезбедити око 11 милијарди динара, не рачунајући здравство за које се планирају још 3 милијарде динара за збрињавање вишкова радника.
Да ли сте ту урачунали и "Заставу" и РТБ Бор:
– До средине идуће године требало би да се нађу коначна решења и за те две највеће "црне рупе" српске економије. Само у периоду од 2001. године до данас у "Заставу" је из буџета уложено око 11 милијарди динара, а резултата, као што видите, нема. Сада смо, коначно, на путу да за оба ова колектива обезбедимо озбиљне стратешке партнере, што би било велико олакшање и растерећење како буџета тако и свеукупне привреде Србије. Одмах по закључивању Уговора о асоцијацији и стабилизацији са Европском унијом доћи ће до либерализације тржишта која подразумева слободан увоз аутомобила. До пролећа идуће године, морао би се наћи стратешки партнер или ће то бити крај фабрике аутомобила. Сада постоји, први пут, реална шанса да се спаси фабрика јер је држава сва дуговања преузела на себе и купац неће имати никаквих додатних обавеза. И за Бор, по истом принципу, очекујемо озбиљног, стратешког партнера.