Званични сајт Владе Србије преноси у целини говор Дачића на изложби „Јасеновац-право на незаборав", која је отворена јуче поподне по њујоршком времену, у поноћ по српском времену, у Уједињеним нацијама:
“Даме и господо,
Уважени гости,
Имам част да кажем неколико речи поводом отварања изложбе о концентрационом логору и логору смрти Јасеновац, у оквиру обележавања Међународног дана сећања на Холокауст, 27. јануар, који су прогласиле Уједињене нације у знак сећања на дан ослобођења Аушвица. Циљ ове изложбе није само да упозна међународну јавност са једним мало познатим поглављем Другог светског рата. Она треба и да упозори на опасности од оживљавања идеологије и политичке праксе које су довеле до таквих страхота. Део таквих настојања су и ненаучне реинтерпретације догађаја и процеса из периода Другог светског рата које постају део јавног говора и оправдавају злочине. Наша дужност је да се против тога боримо, јер заборав злочина је нови злочин и позив да се он понови.
Јасеновац је био највећи логор у Европи којим нису управљали нацисти. Њим су управљале хрватске усташе, можда најнеобичнији десничарски екстремисти Европе. Велики британски историчар Хобсбаум пише да су усташе себе прогласили већим нацистима од Ш-а и у томе је био у праву. Усташе су дале оригинални допринос Холокаусту. Осим Јевреја и Рома, хтели су да истребе и све Србе у својој држави, као и Хрвате и муслимане антифашисте. Србима је био забрањен живот у неким деловима хрватских градова, као и Јеврејима. Исто тако, морали су да носе посебне ознаке на одећи, плаве траке са латиничним словом „П“ које је значило „православац“. Идеолог њиховог покрета, Миле Будак, изјављивао је како трећину Срба треба побити, трећину иселити и трећину преобратити у католичку веру. По том плану усташе су биле много амбициозније од самих нациста. Независна Држава Хрватска је обухватала целу Босну и Херцеговину, највећи део данашње Хрватске и део северне Србије. Срби су сачињавали више од трећине становништва те државе, било их је милион и деветсто хиљада.
Када је реч о логору Јасеновац, њега морамо схватити не само као место ужаса, масовне смрти и неизмерне патње, него и као оличење система који је створен после агресије на Југославију априла 1941. и стварања Велике Хрватске, односно Независне Државе Хрватске. Она је била главни ослонац нацистичке Немачке и фашистичке Италије на овом простору; не треба заборавити да је Берлин пао 30. априла 1945, а Загреб је ослобођен тек 8. маја 1945. По свом уређењу усташка НДХ је била истоветна нацистичком немачком моделу. То се пре свега огледа у чињеници да је она као свој национални задатак првог реда поставила уништење читавих националних, верских и „расних“ група. Та сличност се огледа и у стварању мреже концентрационих логора и логора смрти, какве је организовала још само нацистичка Немачка. За разлику од немачког убилачког механизма, механизам хрватске усташке државе био је усмерен према сопственим грађанима, односно према Србима, Јеврејима и, нешто касније, Ромима. Чињеница да је једна новостворена држава „новог европског поретка“ до краја свог постојања настојала да на разне начине, углавном физички, уништи готово трећину становништва сопствене државе је заиста феномен без преседана, чак и у тако крвавом рату какав је био Други светски рат. Оличење такве политике и таквог система је управо логор Јасеновац којем је посвећена ова изложба.
Поновићу да је реч о систему, при чему треба имати у виду још неке чињенице. Политика уништења Срба и Јевреја имала је своје фазе, али се може пратити од првих дана постојања НДХ. Уз озакоњену дискриминацију, пљачку и репресију, убрзо су уследила масовна убиства на српским етничким просторима. Истраживачи су утврдили да широм НДХ постоји више од 320 мањих и већих јама и понора у које су бацани живи или масакрирани Срби свих узраста и оба пола. Нажалост, многе од ових јама су после рата забетониране, са образложењем да се не би кварили међунационални односи и намером да заборав прекрије злочине. Убрзо је овакав начин убијања допуњен много ефикаснијим: логорима. Створен је низ привремених логора из којих су Срби и Јевреји упућивани у први логор смрти усташке државе, у Госпић. Тај логор се састојао од целог низа мањих логора и стратишта на планини Велебит и на острву Пагу. Нажалост, обележја ових логора стално се уништавају, иако су ови логори за кратко време прогутали десетине хиљада жртава. Госпић је био практично први логор смрти у Европи и претходио је великим нацистичким логорима смрти који су организовани од краја 1941. године. У овом логору је отпочело и „коначно решење јеврејског питања“, односно Холокауст у НДХ, пре него што је и сама нацистичка Немачка покренула механизам потпуног уништења Јевреја. Због масовног српског устанка и уласка италијанских трупа августа 1941, логор Госпић је на брзину напуштен и малобројни преостали Срби и Јевреји су упућени у нови велики логор који је организован у Јасеновцу. То је био једини логор у „новом европском поретку“ који није био у систему нацистичких логора. Он је служио искључиво за остваривање хрватске усташке политике уништења „непожељних“ национално-верских и „расних“ група.