П:
О:
Читај ми
Црква и држава сарађују на остваривању општег добра
Београд,
13. август 2005.
Министар вера у Влади Републике Србије Милан Радуловић у интервјуу за данашње издање дневног листа "Вечерње новости" говори о односу цркве и државе и другим актуелним питањима у вези са религијом.
Милан Радуловић
Званични сајт Владе Србије преноси делове овог интервјуа.
Однос цркве и државе:
- Црква није ничим утицала и не утиче на економску и монетарну политику Србије, на преуређивање привредног, правног, просветног, културног и политичког система у држави, на односе и преговоре Србије са Европском унијом, Саветом Европе или ММФ-ом, нити је утицала на израду стратешког државног документа "Структурне реформе у периоду од 2006. до 2008. године". Стратешку државну политику у Србији воде Скупштина и Влада, на чијим седницама никада није био ниједан предлог Цркве. И да Влада жели, Црква не може да буде толико моћна колико се чини њеним уплашеним противницима. Не може зато што је политичка моћ страна њеном духовном бићу и зато што има сувише малу администрацију да би могла да контролише политичке токове.
Постоји ли тренд јачања улоге Цркве у српском друштву:
- Код нас, напротив, политичари и стручњаци који опслужују политику, често, по инерцији из прошлог времена, не препознају да уопште у Србији постоје цркве и верске заједнице као јавне организације и установе. Религија је у Србији деценијама сматрана искључиво "приватном ствари појединца", а она је значајан социјални фактор. Не могу цркве и верске заједнице бити само нечија "приватна ствар", како су некад накарадно и незграпно биле дефинисане, када се 95 одсто становника изјашњавају као верници.
Јесу ли Црна Гора и Македонија, по истим мерилима као за Србију - доследно световне:
- То, такође, нису клерикализоване државе. У њима Црква нема велики утицај, али се, за разлику од Србије а по комунистичкој навици, у тим републикама Црквом манипулише. Политичка елита у Србији не жели да манипулише Црквом, да се заклања иза ње и да своју одговорност пребацује на њу. Влада Србије није у свом послу подређена Цркви, али није ни њен противник или супарник, као владе у Црној Гори и Македонији. Насупрот томе, у Црној Гори и Македонији власти под плаштом демократске и секуларне државе испољавају невиђену ароганцију, вербално и судско насиље према СПЦ-у. У свом псеудопросвећеном атеизму, они Цркву сматрају за политичку институцију, обичну политику полугу, доживљавају је као доказ и симбол своје суверености. Пошто СПЦ не пристаје да одустане од своје аутохтоне духовне улоге и да се сведе на политичку организацију, они стварају неке нове, тобоже православне цркве - своје суверенистичке, самоуправне, социјалистичке православне цркве. У суштини, они ниједну цркву уопште не разумеју и не осећају, мисле да је то само још једна, савезничка или супарничка политичка партија.
Да ли ће Црногорци у Војводини моћи да зидају храмове канонски непризнате ЦПЦ:
- Такозвану Црногорску православну цркву води човек који није свештеник. То је основна разлика у односу на Македонску цркву коју, ипак, у православном свету нико не третира као цивилну организацију. То што се дешава у Војводини је злоупотреба права националних мањина за разбијање верске структуре у Србији. Они тврде да је њихово право да саграде црногорску цркву у Ловћенцу део њиховог црногорског идентитета. Тај идентитет, међутим, траже у - непостојећој цркви. То је потпуно атеизована, а не религиозна свест. За зидање православног храма потребна је грађевинска дозвола, али и сагласност надлежне епархије. То неће моћи да им обезбеди непостојећа ЦПЦ. Ако би, на пример, Руска православна црква градила нови храм у Србији, чинила би то у договору са СПЦ-ом.
Да ли је у Србији могуће "основати" нову православну цркву:
- Није, наравно. То би било као када би се овде окупило петнаестак људи и основало, рецимо, "српску католичку цркву" мимо Ватикана. То није могуће. Проћи ће време док људи овде не схвате изворни и вечни смисао цркве пошто смо живели у друштву у којем је атеизам био званична државна вера. Ни неке нове демократске власти у региону, нажалост, не разумеју јасно демократско начело о аутономији цркве унутар државе. Црква више није одвојена од државе тако што је протерана из јавне сфере, како је било у доба комунизма. И када се, међутим, интегрише у јавни живот, црква не може да се сведе на ниво обичне политичке организације, да буде политичка предводница или опозиција, како је посматрају и доживљавају демократизовани неокомунисти. Однос између државе и цркве треба да буде историјски природан, а то значи да државне и духовне власти не теже да једна над другом остваре преимућство него сарађују на остваривању општег добра, свако својим путем и средствима којима располаже.
Однос цркве и државе:
- Црква није ничим утицала и не утиче на економску и монетарну политику Србије, на преуређивање привредног, правног, просветног, културног и политичког система у држави, на односе и преговоре Србије са Европском унијом, Саветом Европе или ММФ-ом, нити је утицала на израду стратешког државног документа "Структурне реформе у периоду од 2006. до 2008. године". Стратешку државну политику у Србији воде Скупштина и Влада, на чијим седницама никада није био ниједан предлог Цркве. И да Влада жели, Црква не може да буде толико моћна колико се чини њеним уплашеним противницима. Не може зато што је политичка моћ страна њеном духовном бићу и зато што има сувише малу администрацију да би могла да контролише политичке токове.
Постоји ли тренд јачања улоге Цркве у српском друштву:
- Код нас, напротив, политичари и стручњаци који опслужују политику, често, по инерцији из прошлог времена, не препознају да уопште у Србији постоје цркве и верске заједнице као јавне организације и установе. Религија је у Србији деценијама сматрана искључиво "приватном ствари појединца", а она је значајан социјални фактор. Не могу цркве и верске заједнице бити само нечија "приватна ствар", како су некад накарадно и незграпно биле дефинисане, када се 95 одсто становника изјашњавају као верници.
Јесу ли Црна Гора и Македонија, по истим мерилима као за Србију - доследно световне:
- То, такође, нису клерикализоване државе. У њима Црква нема велики утицај, али се, за разлику од Србије а по комунистичкој навици, у тим републикама Црквом манипулише. Политичка елита у Србији не жели да манипулише Црквом, да се заклања иза ње и да своју одговорност пребацује на њу. Влада Србије није у свом послу подређена Цркви, али није ни њен противник или супарник, као владе у Црној Гори и Македонији. Насупрот томе, у Црној Гори и Македонији власти под плаштом демократске и секуларне државе испољавају невиђену ароганцију, вербално и судско насиље према СПЦ-у. У свом псеудопросвећеном атеизму, они Цркву сматрају за политичку институцију, обичну политику полугу, доживљавају је као доказ и симбол своје суверености. Пошто СПЦ не пристаје да одустане од своје аутохтоне духовне улоге и да се сведе на политичку организацију, они стварају неке нове, тобоже православне цркве - своје суверенистичке, самоуправне, социјалистичке православне цркве. У суштини, они ниједну цркву уопште не разумеју и не осећају, мисле да је то само још једна, савезничка или супарничка политичка партија.
Да ли ће Црногорци у Војводини моћи да зидају храмове канонски непризнате ЦПЦ:
- Такозвану Црногорску православну цркву води човек који није свештеник. То је основна разлика у односу на Македонску цркву коју, ипак, у православном свету нико не третира као цивилну организацију. То што се дешава у Војводини је злоупотреба права националних мањина за разбијање верске структуре у Србији. Они тврде да је њихово право да саграде црногорску цркву у Ловћенцу део њиховог црногорског идентитета. Тај идентитет, међутим, траже у - непостојећој цркви. То је потпуно атеизована, а не религиозна свест. За зидање православног храма потребна је грађевинска дозвола, али и сагласност надлежне епархије. То неће моћи да им обезбеди непостојећа ЦПЦ. Ако би, на пример, Руска православна црква градила нови храм у Србији, чинила би то у договору са СПЦ-ом.
Да ли је у Србији могуће "основати" нову православну цркву:
- Није, наравно. То би било као када би се овде окупило петнаестак људи и основало, рецимо, "српску католичку цркву" мимо Ватикана. То није могуће. Проћи ће време док људи овде не схвате изворни и вечни смисао цркве пошто смо живели у друштву у којем је атеизам био званична државна вера. Ни неке нове демократске власти у региону, нажалост, не разумеју јасно демократско начело о аутономији цркве унутар државе. Црква више није одвојена од државе тако што је протерана из јавне сфере, како је било у доба комунизма. И када се, међутим, интегрише у јавни живот, црква не може да се сведе на ниво обичне политичке организације, да буде политичка предводница или опозиција, како је посматрају и доживљавају демократизовани неокомунисти. Однос између државе и цркве треба да буде историјски природан, а то значи да државне и духовне власти не теже да једна над другом остваре преимућство него сарађују на остваривању општег добра, свако својим путем и средствима којима располаже.
-
Београд, 18. децембар 2024.Убрзани развој сарадње Србије и Турске у многим областима
-
Београд, 2. децембар 2024.Нови производни капацитети од кључног значаја за енергетски...
-
Београд, 17. новембар 2024.Убрзани раст и развој ИКТ сектора један од приоритета Владе
-
Београд, 14. новембар 2024.Континуираним дијалогом до унапређења области јавног...
-
Београд, 29. октобар 2024.Држава рекламирање кладионица своди на минимум
-
Београд, 27. септембар 2024.Активности на промоцији праве слике Србије у иностранству
-
Београд, 29. август 2024.Значајна искуства Француске у дугорочном обезбеђивању...
-
Београд, 9. август 2024.Отвореним и конструктивним дијалогом против подела у друштву
-
Београд, 7. август 2024.У првих шест месеци забележен пораст броја страних туриста за 10...
-
Београд, 3. август 2024.Неопходни разговори у сфери јавног информисања