Поштовани учесници,
Питање енергетске безбедности једно је од приоритетних на агенди многобројних међународних форума, јер је уско повезано са најзначајнијим геополитичким збивањима и тенденцијама. Како сам већ напоменуо, енергетска безбедност није само економско питање, већ par exellence питање националне безбедности, а временом ће заузимати све значајније место у стратегијама националне безбедности готово сваке земље. На основу података Међународне агенције за енергију, процењују се да ће се општи ниво потрошње енергије између 2018-2040. године повећати за 48%, а највећи пораст ће забележити азијске државе попут Кине и Индије. Када је реч о врсти енергената, предвиђа се убрзан раст извора обновљиве енергије, нуклеарне енергија, док експлоатација угља и нафте неће забележити драстичан пад.
Желим да истакнем да ће Србија наставити да инсистира на пројектима који унапређују енергетску повезаност земаља. У том смислу, за нас је најбитније регионално повезивање у ЈИЕ, али желимо да и друга подручја обезбеде напредак, те трајност и одрживост снабдевања енергентима, јер се тиме постиже стабилност, која је основни предуслов економског и друштвеног просперитета. Србија жели да регион ЈИЕ буде умрежен инфраструктурним пројектима, што наравно укључује и оне енергетске, уз истовремено повезивање нашег региона са ширим окружењем. Свесни смо да су енергетска инфраструктура и одрживо снабдевање кључни фактори економског напретка не само појединачне земље, попут Србије, већ и региона у целини.
Раније економске кризе су мање или више имале предзнак националних, односно регионалних. Појавом глобализације готово геометријском прогресијом може доћи до ширења кризе из једног језгра, а ефекти се могу веома брзо осетити глобално, што смо имали прилике да видимо на самом почетку 21. века. У условима глобализације светске привреде, криза поприма вишеструко значење и дејство. Свака криза с почетка 21. века крије префикс економске, а све више и енергетске кризе. Условљеност енергетских криза политичким факторима може се најбоље сагледати на случају Украјине, који је показао колико политичка кретња могу имати утицај на снабдевање енергентима. У конкретном случају, поставило се питање снабдевања Европе руским гасом. Како је Србија део европског простора, у нашем је интересу да се очува режим стабилног и редовног снабдевања гасом, тј. да политичка збивања не угрозе снабдевање гасом једног дела Европе, услед сучељавања на политичком плану.
Да ли је економија безбедна ако не постоји њено поуздано, сигурно, ефикасно и квалитетно снабдевање енергијом и енергентима и успостављени услови за поуздан и безбедан рад и одрживи развој енергетских система и енергетског сектора у целини? И, да ли је свет глобално безбедан имајући у виду збир економија у кризи – политичкој, економској и енергетској? Генерално одговор је негативан, али сам сигуран да ћемо и на овом скупу покушати да се овим крупним питањима бавимо одговорно, да разумемо једни друге и да се трудимо да проналазимо одговоре, кроз искрен и отворен дијалог.
Простор Евроазије је сложен геополитички и геоекономски простор чији унутрашњи процеси у значајној мери опредељују и глобална кретања. На простору Евроазије преплићу се многи интегративни процеси оличени у разноликим иницијативама за повезивање земаља. Примери су Европска унија, Евроазијска царинска унија, Евроазијски економски простор и Унија, Кинески пут свиле и сл. Иако су ови процеси одвојени, са особеним циљевима и динамиком одвијања, они не морају бити међусобно сучељавајући. Управо енергетска питања, код којих је најлакше уочити феномен међусобне зависности, могу бити погодно тле за заједничко деловање.
Енергетска безбедност јесте једно од приоритетних питања за ЕУ, те стога Европска комисија последњих година велику пажњу посвећује јачању енергетске безбедности ЕУ, с обзиром да је Унија високо зависна од увоза природног гаса. Природни гас ЕУ увози углавном гасоводима из три најважније земље, односно региона: из Руске Федерације скоро 40%, Норвешке 32% и Северне Африке 12%. Остатак чини снабдевање течним природним гасом. Приоритети енергетске политике Европске уније постали су диверзификација извора и рута снабдевања, како би се обезбедило снабдевање алтернативним правцима уз допремање течног природног гаса у постојеће и нове терминале на територији ЕУ, као и повезивање енергетских тржишта путем мањих регионалних гасовода и интерконектора двосмерног карактера.
Поменућу неке од пројеката попут Евроазијског интерконектора, односно интерконектора између електричних мрежа Грчке, Кипра и Израела, што је од значајаног интереса за ЕУ, јер повезује Азију и Европу и доприноси социјалном и економском благостању становништва евроазијског простора. Поред тога, прошле године је потписан споразум између Грчке, Италије и Кипра, који предвиђа изградњу гасовода „Eastmed”, у укупној дужини од 2.100 км, чиме би требало да се постигне стабилизација гасног снабдевања европских земаља. Изузетно је значајан пројекат Северни ток, односно његово проширење – Северни ток 2, чиме би се изградњом додатна два крака гасовода преко Балтичког мора, удвостручио транспорт гаса ка Немачкој. Ово су само неки од пројеката који за циљ имају превазилажење постојећих енергетских, а посредно и економских и политичких криза. Читавом евроазијском простору, нашем региону као његовом саставном делу и, на крају, Републици Србији, потребни су унапређени начини снабдевања енергентима, на основу којих би се постигла одрживост енергетског сектора.