П:
О:
Читај ми
Без Београда нема трајног решења за Косово и Метохију
Београд,
17. октобар 2005.
Председник Координационог центра за Косово и Метохију Санда Рашковић-Ивић у ауторском тексту за сајт www.kosovakosovo.com упозорила је да без сагласности Београда будуће решење статуса Косова и Метохије неће трајати дуго и неће допринети стабилизацији Србије и региона.
Санда Рашковић-Ивић
Званични сајт Владе Републике Србије преноси овај текст у целини.
Најављени улазак у разговоре о коначном статусу Косова и Метохије подсећа на неку врсту мировне конференције непосредно после рата. На такав закључак наводи нас ситуација на терену, околности у којима живе Срби на Косову и Метохији.
Само тамо где су апсолутна већина, као на пример у северном делу покрајине, у Косовској Митровици, Срби имају слободу кретања и живот достојан човека. У енклавама живе као у гетима, као у некој врсти савремених концентрационих логора; живе од милостиње пошто им није дозвољен одлазак на оранице и пашњаке, у шуме; одузето им је право на рад, а сваки излазак из тих енклава представља велики ризик и опасност да буду нападнути, да на њих неко отвори ватру.
Тамо где су остали у градовима, као што је Приштина, Пећ, Призрен, Срби се броје на прсте руку, а неки од њих већ пет година не напуштају своје станове и куће јер се плаше да ће их Албанци напасти ако изађу на улицу.
Ето у таквој ситуацији и атмосфери ми улазимо у разговоре о коначном статусу Косова и Метохије, и то пет година након што је међународна заједница бомбардовала нашу земљу, оправдавајући такав чин бригом за терорисане Албанце. Нажалост, ни делић те и такве бриге нема за данас, и већ пет година, терорисане Србе на Косову и Метохији.
Неко неупућен и необавештен рекао би да је све ово велика преговарачка предност за српску страну и да Албанци, као носиоци континуираног петогодишњег терора над Србима, не смеју да буду награђени. Можда је то и тачно, али плашим се само када су други у питању. Срби, нажалост, и даље имају статус народа за који не важе принципи усклађени са међународним и хуманитарним правом. То јесте болна и сурова констатација, али то је истина.
Српска страна - кад то кажем мислим и на службени Београд и на Србе са Косова и Метохије - залаже се за мирно решење проблема и за успостављање формуле која ће на простор Косова и Метохије и читавог региона трајно донети мир. Овде желим да подсетим на чињеницу да су оружани сукоби на Косову и Метохији почели 1997. године тако што је албанска страна подигла оружани устанак, убијајући из заседа припаднике регуларних полицијских и војних снага и киднапујући српске цивиле. Та неспорна чињеница неоправдано и необјашњиво се заборавља.
У Београду су на власти демократске снаге. Влада Србије је добила "зелено светло" за преговоре о придруживању Европској унији, реформе се спроводе брже него у другим земљама које су прошле или пролазе транзицију. Све то даје кредибилитет Београду да добије подршку за свој приступ садржан у формули "више од аутономије, мање од независности".
Понуда Београда садржана у тој формули представља крајње фер понуду. То је велики компромис са српске стране. Испод тога ми нити хоћемо, нити можемо да идемо. Албанцима нудимо да уреде свој живот на Косову и Метохији како они мисле да треба, нудимо им могућност доношења закона, нудимо им скупштину, председника, највиши степен аутономије, нудимо концепт снажне децентрализације. Косово би добило елементе државности, али никако неће моћи да добије независност. То је део наше територије и око тога нема погађања.
Јака децентрализација, до најмањих могућих целина, један је од предуслова опстанка Срба на Косову и Метохији. То не значи фрагментацију на етничкој основи по сваку цену, већ значи питање опстанка или нестанка Срба са простора Косова и Метохије.
Чврсто верујем да Србија никада неће имати власт која ће бити спремна да потпише одвајање Косова и Метохије од Србије, а оно што у неким међународним круговима провејава као решење суштински значи одвајање Косова и Метохије од Србије.
Нема условне независности. Независност је независност. Ако је испод тога, онда је аутономија унутар нечега, у овом случају унутар Србије. Ако је независност макар и условна, онда је независност у односу на оно чему је до тада припадало. Тачније, независност у односу на Србију.
Најављени улазак у разговоре о коначном статусу Косова и Метохије подсећа на неку врсту мировне конференције непосредно после рата. На такав закључак наводи нас ситуација на терену, околности у којима живе Срби на Косову и Метохији.
Само тамо где су апсолутна већина, као на пример у северном делу покрајине, у Косовској Митровици, Срби имају слободу кретања и живот достојан човека. У енклавама живе као у гетима, као у некој врсти савремених концентрационих логора; живе од милостиње пошто им није дозвољен одлазак на оранице и пашњаке, у шуме; одузето им је право на рад, а сваки излазак из тих енклава представља велики ризик и опасност да буду нападнути, да на њих неко отвори ватру.
Тамо где су остали у градовима, као што је Приштина, Пећ, Призрен, Срби се броје на прсте руку, а неки од њих већ пет година не напуштају своје станове и куће јер се плаше да ће их Албанци напасти ако изађу на улицу.
Ето у таквој ситуацији и атмосфери ми улазимо у разговоре о коначном статусу Косова и Метохије, и то пет година након што је међународна заједница бомбардовала нашу земљу, оправдавајући такав чин бригом за терорисане Албанце. Нажалост, ни делић те и такве бриге нема за данас, и већ пет година, терорисане Србе на Косову и Метохији.
Неко неупућен и необавештен рекао би да је све ово велика преговарачка предност за српску страну и да Албанци, као носиоци континуираног петогодишњег терора над Србима, не смеју да буду награђени. Можда је то и тачно, али плашим се само када су други у питању. Срби, нажалост, и даље имају статус народа за који не важе принципи усклађени са међународним и хуманитарним правом. То јесте болна и сурова констатација, али то је истина.
Српска страна - кад то кажем мислим и на службени Београд и на Србе са Косова и Метохије - залаже се за мирно решење проблема и за успостављање формуле која ће на простор Косова и Метохије и читавог региона трајно донети мир. Овде желим да подсетим на чињеницу да су оружани сукоби на Косову и Метохији почели 1997. године тако што је албанска страна подигла оружани устанак, убијајући из заседа припаднике регуларних полицијских и војних снага и киднапујући српске цивиле. Та неспорна чињеница неоправдано и необјашњиво се заборавља.
У Београду су на власти демократске снаге. Влада Србије је добила "зелено светло" за преговоре о придруживању Европској унији, реформе се спроводе брже него у другим земљама које су прошле или пролазе транзицију. Све то даје кредибилитет Београду да добије подршку за свој приступ садржан у формули "више од аутономије, мање од независности".
Понуда Београда садржана у тој формули представља крајње фер понуду. То је велики компромис са српске стране. Испод тога ми нити хоћемо, нити можемо да идемо. Албанцима нудимо да уреде свој живот на Косову и Метохији како они мисле да треба, нудимо им могућност доношења закона, нудимо им скупштину, председника, највиши степен аутономије, нудимо концепт снажне децентрализације. Косово би добило елементе државности, али никако неће моћи да добије независност. То је део наше територије и око тога нема погађања.
Јака децентрализација, до најмањих могућих целина, један је од предуслова опстанка Срба на Косову и Метохији. То не значи фрагментацију на етничкој основи по сваку цену, већ значи питање опстанка или нестанка Срба са простора Косова и Метохије.
Чврсто верујем да Србија никада неће имати власт која ће бити спремна да потпише одвајање Косова и Метохије од Србије, а оно што у неким међународним круговима провејава као решење суштински значи одвајање Косова и Метохије од Србије.
Нема условне независности. Независност је независност. Ако је испод тога, онда је аутономија унутар нечега, у овом случају унутар Србије. Ако је независност макар и условна, онда је независност у односу на оно чему је до тада припадало. Тачније, независност у односу на Србију.
Косово и Метохија не може да буде независна целина, посебно не држава, зато што се та јужна српска покрајина граничи са Албанијом у којој, као и на Космету, у огромној већини живе Албанци. Биле би то две албанске државе једна уз другу, а ја питам ко би спречавао практично уједињавање тих двеју држава и на који би начин то спречавао?
Савремена историја не познаје пример да се нека држава одрекла дела своје територије тек да би задовољила апетите оних који су хтели ту територију.
Без сагласности и потписа Београда будуће решење статуса Косова и Метохије неће трајати дуго и неће допринети стабилизацији Србије и региона. Напротив, створиће нове тензије у региону, а сваки евентуални преседан могао би да изазове ланчану реакцију не само на Балкану. Када то кажем, мислим да југ Србије, на Македонију, Грчку, Републику Српску, решење српског питања у Хрватској, као и на могуће рефлексије чак и у земљама Европске уније.
У значајној мери извештај Каја Еидеа је контрадикторан - тврди се да ситуација није добра, да стандарди нису испуњени, али се предлаже почетак разговора о коначном решењу - желим да верујем у добру вољу Еидеа и оног дела међународне заједнице који се залаже за хитно отпочињање разговора о коначном статусу.
Ти разговори неће донети добро ако се буду ослањали само на формулу "шатл-дипломатије". Морамо да седнемо за преговарачки сто и да за сваку проблематизовану област, у трезвеној и неограниченој расправи, изнесемо своје аргументе, а ти аргументи, верујте ми, врло су јаки.
Дакле, треба наставити рад на испуњењу стандарда, наставити процес децентрализације Косова и Метохије и са много стрпљења радити на компромисном решењу будућег статуса Косова и Метохије.
Савремена историја не познаје пример да се нека држава одрекла дела своје територије тек да би задовољила апетите оних који су хтели ту територију.
Без сагласности и потписа Београда будуће решење статуса Косова и Метохије неће трајати дуго и неће допринети стабилизацији Србије и региона. Напротив, створиће нове тензије у региону, а сваки евентуални преседан могао би да изазове ланчану реакцију не само на Балкану. Када то кажем, мислим да југ Србије, на Македонију, Грчку, Републику Српску, решење српског питања у Хрватској, као и на могуће рефлексије чак и у земљама Европске уније.
У значајној мери извештај Каја Еидеа је контрадикторан - тврди се да ситуација није добра, да стандарди нису испуњени, али се предлаже почетак разговора о коначном решењу - желим да верујем у добру вољу Еидеа и оног дела међународне заједнице који се залаже за хитно отпочињање разговора о коначном статусу.
Ти разговори неће донети добро ако се буду ослањали само на формулу "шатл-дипломатије". Морамо да седнемо за преговарачки сто и да за сваку проблематизовану област, у трезвеној и неограниченој расправи, изнесемо своје аргументе, а ти аргументи, верујте ми, врло су јаки.
Дакле, треба наставити рад на испуњењу стандарда, наставити процес децентрализације Косова и Метохије и са много стрпљења радити на компромисном решењу будућег статуса Косова и Метохије.
-
Београд, 16. јул 2024.Најоштрија осуда напада на српске новинаре у Косовској Митровици
-
Београд, 15. јул 2024.Наставак застрашивања и притисака на српски народ у Штрпцу
-
Београд, 9. јул 2024.Недвомислен покушај рехабилитације фашистичког злочинца Џафера...
-
Београд, 6. јул 2024.Нови талас притисака на српски народ на Kосову и Метохији
-
Београд, 3. јул 2024.Ухапшена особа због ратног злочина у селу Кошаре на Косову и...
-
Београд/Брисел, 3. јул 2024.Приштина није спремна за нормализацију односа са Београдом
-
Београд, 28. јун 2024.Пресуда против четворо Срба скандалозна и политички мотивисана
-
Београд, 27. јун 2024.Наставак терора Приштине над Србима на Космету
-
Београд/Брисел, 26. јун 2024.Београд посвећен наставку дијалога са Приштином
-
Београд, 26. јун 2024.Петковићу забрањен боравак на Космету за Видовдан