Париводић је поднео предлог за стављање ван снаге дела члана 60 Устава Републике Србије који прописује државни монопол власништва на градском грађевинском земљишту, као и стављање ван снаге изведених одредаба закона и подзаконских прописа Републике Србије због неусклађености с Уставном повељом државне заједнице СЦГ.
У саопштењу Министарства за економске односе са иностранством подсећа се на то да је Влада Републике Србије својим Акционим планом за отклањање административних препрека за страна улагања утврдила да немогућност стицања својине на грађевинском земљишту представља једну од кључних препрека за укупни развој привреде Србије и отварање нових радних места, која мора што пре да буде отклоњена.
Такав државни монопол је правни анахронизам међу модерним тржишним привредама и представља препреку за процес приступања Европској унији, оцењује се у саопштењу.
Министарство наводи да Уставна повеља уређује да се економски односи у државној заједници заснивају на "тржишној економији утемељеној на слободном предузетништву", а Уставном повељом "јамчи се право својине".
Јамчити право својине у условима тржишне економије утемељене на слободном предузетништву значи имати могућност стицања права својине на свим главним привредним ресурсима земље, у које несумњиво спада и градско грађевинско земљиште. Корисник добра мора, по правилу, бити и њен власник јер је то суштина и сврха права својине као једног од основних људских права. Доказ овој тврдњи је то што ниједна развијена тржишна привреда (ниједна држава чланица ЕУ, САД, Јапан) нема државни монопол над градским грађевинским земљиштем.
Оспорена одредба Устава Србије и одговарајућих закона Републике Србије лишава права стицања својине скоро све правне субјекте који непосредно користе то градско грађевинско земљиште, додаје се у саопштењу и истиче да се економија не може сматрати тржишном и предузетничком, а ово су уставне категорије, ако се нема право приступа својини на једном од главних привредних ресурса.
Уместо да корисник има својину на градском грађевинском земљишту, државни монопол изискује једно квази право - право коришћења. Право коришћења је de iure изван промета, а de facto у промету на основу фиктивних уговора о кофинансирању, за које сви знају да су фиктивни, али се признаје животна потреба да се заобиђу прописи који забрањују оно што је нормално и потребно. Ова ситуација доводи до систематског кршења права, извор је сталних правних компликација, одуговлачења и корупције.
Министарство указује на то да су крајње последице овог неприродног правног стања озбиљна ерозија правне сигурности у земљишном и грађевинском праву, озбиљна ерозија угледа правне државе у очима грађана и привреде, немогућност приватизације и денационализације градског грађевинског земљишта и самим тим немогућност нормалног привређивања у Србији.