Ванушић je, отварајући онлајн конференцију “Културна баштина Србије: снага средњовековног наслеђа”, истакла да је велики број циљева успешно реализован, али и да се велики број задатака налази пред нама.
Верујем да ћемо заједничким деловањем Министарства, институција заштите, СПЦ и бројних научноистраживачких института у Србији, успети не само да очувамо средњовекoвно културно наслеђе Србије, већ и да развијемо све његове потенцијале: културне, историјско-идентитетске, економске, али и туристичке, истакла је она.
На тај начин ћемо, како је нагласила, будућим поколењима оставити национално благо које ће и у наредним столећима сијати истим сјајем, а својом снагом уобличавати културу генерација које тек треба да се роде.
Према њеним речима, посебна пажња посвећена је конзерваторско рестаураторским радовима на уређењу остатака архитектуре средњовековних манастирских комплекса, а посебно археолошких остатака у манастиру Бањска, као и опсежних радова на цркви.
Такође, како је додала, реализоване су сложене активности и на конзервацији и рестаурацији живописа у манастиру Грачаница, а поједине се спроводе у манастиру Пећка патријаршија који захтевају, као и други споменици на Косову и Метохији, израду посебних планова око којих би се заједнички окупиле установе заштите и најистакнутији научници српског средњег века, како би пружили подршку очувању споменика средњовековног наслеђа.
Она је рекла да је потреба да се идентификују и попишу „старине“ у Србији везана за специфичан духовно-историјски контекст последње четвртине 19. века, који је одиграо важну улогу у развијању свести о значају прошлости, а тиме и о националној баштини.
Према њеним речима, указивање првих истраживача српске сакралне архитектуре на њене универзалне уметничке вредности и широко сагледавање историје у истраживању националне баштине настале у средњем веку условили су и прве кораке у заштити старина, али и акције у обнови средњовековних манастира попут Студенице, Жиче и Манасије.
Пројекат Српског ученог друштва из 1871. године, на чијем су се челу налазили Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић, односио се на описивање и снимање старих цркава и манастира у Србији, подсетила је Ванушић.
Она је нагласила да су први вредновани и утврђени споменици културе били управо из епохе српског средњег века, и подсетила на то да je међу првима на Унескову Листу светске културне и природне баштине 1979. године уписан просторни обухват Старог Раса са највреднијим споменицима средњег века.
У питању су, како је додала, Петрова црква, манастири Ђурђеви Ступови и Сопоћани, као и средњовековно утврђење Рас, док је манастир Студеница уписан 1986. године. Мирослављево јеванђеље, настало у 12. веку, од 2005. године налази на Унесковој листи „Памћење света“ међу 120 докумената од изузетног и универзалног значаја.
Ванушић је истакла да су због својих изузетних вредности, али и због перманентне угрожености на Унескову листу наслеђе у опасности уписани српски средњовековни манастири Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и Богородица Љевишка.
Она је оценила да је снага српског средњовековног наслеђа остала витална у свакој историјској епохи, и свако доба га је изнова ишчитавало и контекстуализовало, преиспитујући и утврђујући свој идентитет.
Очекујемо да ће и ова конференција допринети у трасирању будућих корака и активности и да ће струка, наука и држава једнаком преданошћу и заједничким деловањем наставити да унапређују политике очувања српског средњовековног наслеђа, али и културног наслеђа у целини, закључила је Ванушић.