Званични сајт Владе Републике Србије преноси излагање председника Владе на данашњој конференцији за новинаре.

"Даме и господо новинари, на данашњој седници Владе Србије, била је то прва и најважнија тачка, Влада је усвојила Нацрт устава Републике Србије. Ви ћете имати прилике са тим текстом да се упознате после ове конференције за новинаре. Он је одштампан у прегледном облику и биће вам дат. Хтео бих одмах да истакнем важност онога што је Влада данас учинила и одмах да отклоним сваку нејасноћу или неспоразум.

Не ради се о предлогу устава, већ се ради о Нацрту устава, који је Влада упутила Скупштини Србије.

Влада је иначе, као што вам је добро познато, формално овлашћена да подноси предлоге свих законских аката и самог устава Скупштини Србије.

Влада се тог права одрекла на самом почетку, сматрајући да је Скупштина највласнија да започне рад на уставу и да тај рад на уставу приведе крају. Међутим, како су се послови у Скупштини, посебно у Одбору за уставна питања одвијали мимо очекивања Владе, а у извесној мери и у складу са очекивањем, Скупштина је била затрпана законским предлозима, било је сумњиве опструкције у раду Одбора за уставна питања.

Сматрали смо да је потребно да Влада подстакне рад на изради устава од стране Скупштине, не преузимајући себи било каква овлашћења у том погледу, али подстичући тај рад тако што ће поднети Скупштини један нацрт устава.

Нацрт устава који је Влада доставила данас Народној скупштини, тачније, Одбору за уставна питања, не представља, одмах да будем потпуно јасан, никакав непорецив документ. Он је само једно виђење Владе, односно Владине коалиције о томе како треба да изгледа државно и друштвено уређење Србије.

Нацрт никога не обавезује. Он обавезује Владу. Он је само предлог за разматрање, који ни на који начин негира да Народној скупштини у сваком случају предстоји предпоследња реч када се ради о усвајању текста устава, а народу на референдуму предстоји она последња одлучујућа реч, када је реч о садржини и решењима новог устава Србије.

Да кажем само неколико речи како смо дошли до овог текста, овако како изгледа.

Он је текст иза кога стоје све чланице Владе, све странке окупљене у Влади Србије у овом тренутку. О њему је после консултација и после разговора, после извесних интервенција у односу на првобитан текст, постигнута потпуна сагласност.

Текст је изворно настао почетком 2002. године. Настао је у једној комисији, коју је образовала Демократска странка Србије, у којој нису били само људи из Демократске странке Србије него и нестраначке личности и стручњаци. Тада је био припремљен тај први Нацрт устава Србије. Стављен је на увид јавности. Стављен је на сајт Демократске странке Србије тада.

Годину дана касније, после доста изречених примедби и сугестија на тај текст, припремљен је један други Нацрт устава, са извесним изменама. Такође је обелодањен. О њему је исто, са тим изменама, вођена расправа.

У лето 2003. године су посланици Демократске странке Србије тај текст устава упутили Скупштини Србије, односно одговарајућем Одбору за уставна питања.

Као да то нису ни учинили. Претходни сазив Скупштине се тиме никада није позабавио. То је просто представљало неку основу за овај текст који се налази пред нама.

Хоћу да кажем да се ради о једном тексту на коме се радило неколико година, који је разматран у најширој јавности и иза кога су у овом тренутку стале све странке које су у Влади Србије.

Ја ћу само најкраће речи, пошто ћете имати прилике да се упознате са овим текстом, који је иначе подробан. Одмеравао сам и број речи и све остало. Скоро је двоструко већи од важећег Устава, али то је и природно. Ако хоћете да се обезбедите од свега онога што је противно демократији, ако хоћете да оставите иза себе нешто што је ауторитарни режим и ауторитарна прошлост, онда су потребне многе мере додатног обезбеђења.

Све земље које су прошле транзицију од недемократије ка демократији и земље Западне Европе, од Португалије, Шпаније, Грчке, па најзад и Савезне Републике Немачке 1949. године са њиховим уставом и посткомунистичке земље су увек имале те подробније, одређеније, конкретније уставе, када је реч о гаранцијама људских права и са друге стране, ограничавању права државе у односу на грађанина, на појединца.

Сам Нацрт устава у многоме се разликује од важећег Устава, пре свега зато што се прилике, у којима је настао важећи Устав, 1990. године и прилике у којима смо ми данас, 2004. године, веома разликују.

Према приликама, моје мишљење је да је Устав који је писан 1990. године могао бити написан другачије, али у неким стварима можда се то и није могло учинити.

Оно што је битно, што поодавно тај садашњи Устав чини нелегитимним, јесу, по мени, пре свега две чињенице.

Тај устав је, као што знате, усвојила једностраначка Скупштина, а служио је као оквир за деловање више странака и вишестраначког система. Са друге стране, тај устав је настао у време када је Србија била једна од шест република, федералних јединица бивше, више од 10 година непостојеће велике Социјалистичке федеративне Републике Југославије.

Дакле, он је у сваком погледу нелегитиман - и када је реч о начину поступка и када је реч, наравно, о приликама, потреби, сврси, предмету на који се односио.

Оно што је карактеристично за све посткомунистичке земље јесте да су у њима врло брзо после насталих промена, дакле 1989. и 1990. године донети нови устави. Дакле, у демократским условима нови устави који су требали да спрече да се понови и обнови оно што је било, а то је недемократија, ауторитарни режим, а са друге стране да дају подстрека развоју демократских процеса.

То се свуда дешавало за годину или две дана, а овде, морам рећи да се није десило, упркос свим настојањима. Хоћу да подсетим и на ту чињеницу да ће за који месец бити четири године од 5. октобра - за све је било времена, све је било прече. За неке, најфрапантније, било је прече и чланство у НАТО-у од нашег устава. Да ли има већег парадокса од тога? Да не говоримо о томе да се један број наших демократа изругивао самој идеји и потреби доношења устава - шта ће нам то, то није нешто од чега имате неке непосредне користи.

Тако ствари стоје.

То питање је било важно од самог почетка.

Влада Србије ће настојати на све начине, не намећући, али просто и на овај начин да поново подсети на важност доношења устава. Осећам и личну обавезу, 1990. године у лето сам писао, када нацрт још није био уставни текст шта садржи, која су ограничења.

Приписујем себи у заслугу да, када је ондашња Влада Србије покушала, негде крајем септембра 90-те године да позове представнике свих опозиционих странака, да се недељу дана уочи усвајања Устава изјасне о том уставу и тако прибави какву-такву легитимност, да сам једноставно одбио тада сваку расправу и позвао све оне који су учествовали тада, који су били позвани од Владе Србије да напусте ту седницу и да не дају никакву привидну легитимност једном уставу, који је нелегитиман самом чињеницом да га је усвојила вишестраначка Скупштина.

Наравно, сад долазим на питање шта доноси овај нацрт који имате пред собом. Он заиста представља плод једног искреног настојања за доследном и потпуном демократизацијом нашег друштва и државе. Он се окреће провереним и, у пракси потврђеним институционалним и социјалним принципима.

Он, једноставно не представља још један у низу експеримената са народом и државом. Мање-више решења која су садржана у њему су проверена у другим државама. Наравно, има нечега што мора бити примерено нашим околностима и потребама, али она суштина тих институција и принципа су већ нешто што је проверено.

Рекао бих неколико речи о манама важећег Устава и, надам се, поштујући га као сваки правник све дотле док је на снази, надам се да му век неће бити још дуг, а да ћемо имати прилике ускоро да видимо како се примењује нови устав.

Мане важећег устава јесу, од 90-е године, што у њему није доследно спроведено начело поделе власти. Чак није одређено ни основно питање односа између Скупштине и Владе, ко утврђује политику државе. Уведен је, практично несмењив председник Републике. Није уставно загарантован вишепартијски политички систем, нити је јасно начињена отклона у партијске државе.

Није развијен, у овом садашњем уставу, систем заштите права грађана, јер не постоји уставна жалба. Скала људских и мањинских права у њему је уска. Нејасни су услови у којима се људска мањинска права могу ограничити. Правно неутемељен и економски погубна друштвена својина, проглашена је равноправним обликом својине са приватном и државном својином.

Поступак промене важећег устава је такав, добро знате, толико је тежак и сложен да, као да је једна генерација наумила да стави неку врсту оквира на будући живот и будуће генерације. Наравно, важећи устав се показао у много чему противречан, а с друге стране, када је требало решавати неке сложене ситуације, показало се да је пун празнина.

Те празнине, по правилу, омогућавају врло лаке и подстичу врло лако злоупотребе. Какве последице је могао да произведе такав устав? Захваљујући њему, само да вас подсетим, председник Републике се смењује по истом поступку по коме се мења устав, дакле врло тешко.

Само Србија је већ више од једне и по године нема изабраног председника Србије, јер је Устав омогућио тумачење према коме избори за председника Републике могу да не успеју.

Само у Србији је Устав оставио простор за таква тумачења према којима председник Народне Скупштине, као вршилац дужности председника Србије, може да влада без ограничења мандата и ограничења овлашћења проглашава ванредно стање и заједно са Владом суспендује битна грађанска и политичка права грађана.

Само у Србији је било могуће да због нејасног устава Влада и в.д. председника Србије постављају председника Врховног суда и смењују републичког јавног тужиоца.

Само у Србији је, као што добро памтимо, у више наврата посланички мандат тако често, иначе у демократском свету називан светињом, могао бити отиман пред очима целе јавности уз потпуно одсуство уставне заштите.

Само у Србији је Устав узурпаторима омогућио да неко време оставе државу уопште без јасне представе, ако уопште било какве представе о томе ко стварно јесте народни посланик, а ко није, и да састав Скупштине мењају по дневно политичким потребама.

Укратко, важећи устав је жариште, права темпирана мина коју могу да створе и стварали су и институционалну кризу и центар власти померали ка Влади омогућујући узурпацију власти, окретање и претварање начела поделе власти у једниство власти, односно власти саме Владе.

С друге стране, као и Устав не садржи озбиљне инструменте којима се штити демократија, слобода и владавина права и зато је постојао лак и неоспорив плен аутократа.

Овим Нацртом устава који имате пред собом, који ћете добити, се покушава повући један рез, дисконтинуитет, враћајући се најбољим традицијама либерално-демократске уставности са јаким елементима социјалне државе.

Нацрт устава је, који смо припремили, покушао у себи да сажме најбоља европска демократска искуства, али је приликом израде вођено рачуна и о специфичностима Србије. За Србију у којој владавина права институција није била дуго прокламована, ни као уставно начело, и представљао је пуки декор, важно је било водити рачуна у писању овог нацрта устава и о томе се и те како водило рачуна.

Пажња је обраћана, с једне стране на институције, на односе између законодавне, извршне и судске власти. Затим је систем постављен тако да се зна ко, када и како стиче и када и зашто предаје власт и каква су му овлашћења.

Нацрт устава треба да омогући равнотежу између институција и континуитет у њиховом раду без застоја, изазивања криза и нестабилности у држави, исто онако као што смо поклонили пажњу институцијама, ништа мање није реч о овом тексту устава о људским правима.

Та глава о људским правима је проширена, врло добру повељу о људским правима, усвојену са уставном повељом и садржи нове инструменте заштите људских права. Када погедате овај текст, видећете да се у њему много штошта регулише што до сада није било регулисано и изазива главобоље или је изазивало спорове.

И под којим условима и када је Скупштина конституисана и како се штити мандат посланика, и како председник може да буде разрешен, које је то време у коме Влада мора бити конституисана и који су механизми, врло детаљни, за изгласавање неповерења и поверења у Влади.

У овом тексту је усвојен овај немачки институт конструктивног изгласавања неповерења. Јасно је утврђен поступак промене устава који не чини тај поступак неостваривим и немогућим. Јасно је дефинисано ко, када и како и под којим условима уводи ванредно стање у земљи, о ратном стању и стању непосредне ратне опасности.

Не може ни бити помена да га има у овом уставу, јер је то материја која спада у домен онога што је надлежност Државне заједнице СЦГ. Најкраће речено, то је овај текст који је у облику нацрта, не као предлог формалног, Влада упутила данас Скупштини Србије, не би ли се и тако и на тај начин подстакао и убрзао рад на доношењу Устава Србије, не би ли спречили, ако ништа друго, да у пету годишњицу 5. октобра уђемо са још увек старим уставом из 90-е године.

То је оно што сам данас хтео да вам кажем после седнице Владе, а ви за сва питања која имате - изволите. Неке појединости, које се тичу самог садржаја овог нацрта устава, мислим да нема потребе да у то улазимо зато што ћете га сада добити и имати прилике са њим да се упознате.