Сајт Владе Републике Србије преноси излагање премијерке Брнабић на седници Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН), на којој је представљен Извештај о раду Мисије УНМИК на Косову и Метохији:

„Поштовани председниче Савета безбедности,

Поштовани чланови Савета безбедности,

Поштовани специјални представниче,

Желела бих да за почетак изразим захвалност генералном секретару УН, господину Антонију Гутерешу, и специјалном представнику генералног секретара и шефу УНМИК-а, госпођи Каролини Зијаде, на пажњи коју посвећују Косову и Метохији.

Као и увек, желим да истакнем важност редовног и објективног извештавања о стању на Косову и Метохији, АП Републике Србије, у складу са Уставом Републике Србије, Повељом УН, Резолуцијом СБ УН 1244 и основним принципима међународног права.

Захвална сам на прилици да са присутнима, али и међународној јавности, поделим ставове о последњем извештају УНМИК-а.

Покушаћу да се уздржим од претерано бирократског језика и изнесем наше ставове – на јасан и директан начин – једноставно зато што је ситуација у протекле две године, а посебно у последњих 12 месеци, постала толико озбиљна да сви треба да покушамо да разумемо, не као политичари, већ пре свега као људи, шта се дешава и куда даље, да бисмо онима на Косову и Метохији који свакодневно страдају пружили бар трачак наде, макар трачак наде да су стабилност и дугорочни мир могући.

Господине председниче,

Из онога што сви можемо да видимо на терену, на основу бројних примера у протеклих 12-18 месеци, званичници у Приштини, администрација у Приштини, нажалост, најједноставније речено, имају три кључне поруке за Србе, друго неалбанско становништво на Косову и Метохији – и за међународну заједницу.

И све оно што видимо у овим извештајима, и све што се свакодневно дешава на терену, може се сажети у ове три поруке.

Прва порука је: Они Срби који су отишли – после 1999. године или током етничког чишћења, погрома, 2004. године, не треба да се враћају. Нису добродошли.

Дубоко је узнемирујуће, жалосно, али и срамотно, да Косово и Метохија остаје, према релевантним извештајима УН, територија која, у поређењу са свим постконфликтним територијама у целом овом нашем лудом свету, има најмање повратника. Мање од 2 одсто расељених вратило се на Косово и Метохију!

Ово није случајно.

Када се врате, ако покушају да се врате, обично виде да им је неко незаконито запленио приватну имовину. Они, затим, иду код власти да пријаве узурпацију и траже помоћ, надајући се правди и правичности. У већини случајева, уместо да добију помоћ, они буду ухапшени и заврше у затвору.

Само у последњих неколико месеци појединци као што је Душан Арсић из Матице код Приштине, Часлав Јолић и Гаврило Милосављевић из Истока и Милорад Ђоковић из Витомирице, сви су ухапшени под оптужбом за ратне злочине, иако су у прошлости више пута улазили на Косово и Метохију и никада нису хапшени нити оптужени, све до тренутка када су тражили своју приватну имовину, њихову земљу, њихове домове да им се врате. У том тренутку оптужбе су се изненада појавиле, тек након што су почели правни процеси поврата узурпиране имовине!

Ово је јасна порука званичника у Приштини расељеним Србима: не враћајте се, нисте добродошли!

Отуда и понижавајућа чињеница: Косово и Метохија остаје светски шампион у најмањем броју повратника од свих постконфликтних територија широм света.

Друга порука која се шаље Србима на најбруталније начине јесте: они који су остали, који још живе на територији Косова и Метохије и који желе да остану – нека оду.

Кроз месеце и године систематског, потпуног поништавања чак и најосновнијих људских права Срба и других неалбанаца, претварајући њихове животе у сталну ноћну мору несигурности изазване потпуним одсуством владавине права, а обележеном самовољном одлуком о томе ко ће и када бити хапшен, привођен, пребијан, мучен, понижаван и држан у затвору на непознато време, питајући се да ли ће се на вашу децу, браћу, очеве и мужеве пуцати слободно, само зато што су Срби, ако ће вам свештеници бити депортовани, а имовина заплењена, ако ће они који пуцају на вас и они који вас туку увек, по правилу, бити пуштени на слободу – као што се сваки дан дешава на данашњем Косову и Метохији – чинећи то сваког дана, сваке недеље, сваког месеца, сваке године, Приштина је последњих неколико година успела да генерише опасну безбедносну кризу.

Оно што данас видимо на Косову и Метохији, а извештај генералног секретара УН јасно показује неке од ових ствари, јесте свеобухватно политичко, правно, институционално и физичко насиље над Србима.

Људски гледано, апсолутна прекретница када су сви схватили да Приштина жели да Срби оду, није био покушај убиства 11-годишњег детета Стефана Стојановића и његовог 21-годишњег рођака Милоша, док учествују у божићној литији у Готовуши, код Штрпца. Не. То је, наиме, био дан када је Азем Куртај, који је починио овај гнусни злочин пуцања на децу на Божић и који је припадник тзв. косовских безбедносних снага (које су, иначе, нелегална формација по члану15. Резолуције СБ УН 1244), пуштен као слободан човек.

Азем Куртај, који је на Божић пуцао и ранио 11-годишњег дечака данас је слободан човек, кога је приштинско правосуђе потпуно амнестирало. То је можда све што неко треба да зна о владавини права на Косову и Метохији и све што неко треба да зна о условима у којима данас живе Срби и друго неалбанско становништво на Косову и Метохији.

Дакле, дозволите ми да свима нама поставим ово питање – када Албанац, припадник тзв. косовских безбедносних снага, пуца и тешко рани дете, а затим буде проглашен за слободног човека – зар то није позив званичника из Приштине да неко други пуца на Србе, терорише их, рањава или убија? Зашто не би – нема последица таквих радњи. Амнестија за Куртаја је у суштини отворени позив другима да понове такве радње.

С друге стране, занимљиво је да у том истом правном систему који је ослободио злочинца који је пуцао на децу, ако си Србин, као браћа Андрија и Михајло Мицић из Грачанице, ухапшен си и приведен на месец дана због невезивања појаса!

Невероватно, зар не?

Али, тужна истина је: овако данас изгледа свакодневица Срба на Косову и Метохији.

Нажалост, имамо још више парадоксалних примера.

За наводне ратне злочине оптужени су и ухапшени Слађан Трајковић и Златко Арсић. Зачудо, обојица су некада били припадници такозване косовске полиције, где су, да би се запослили, морали да добију безбедносне дозволе из Приштине!

Дакле, прошли су безбедносне провере у Приштини, примљени у Косовску полицију, годинама служили као део мултиетничке полиције (на основу Бриселског споразума), а када су изашли из полиције, ухапшени су и оптужени као ратни злочинци?!

Слађан Трајковић, који је био у Косовској полицији од 2013. године и прошао све безбедносне провере, ухапшен је 15. децембра и још је у притвору, више од 10 месеци!

Златко Арсић је још дуже био у Косовској полицији, али је ухапшен 7. марта и наравно, и даље је у притвору.

Да поновим: ови људи су прошли све безбедносне провере када је требало да буду у мултиетничкој полицији, али су одједном оптужени као ратни злочинци када су изашли из полиције!

Дакле, врло једноставно: на данашњем Косову*, ако сте Србин, можете бити произвољно хапшени, оптужени и држани у притвору колико год желе њихови политичари – а то се дешава у присуству КФОР-а, Еулекса и УНМИК-а.

Можете ли да замислите како би изгледао живот на Косову и Метохији да њиме управља Приштина, без присуства Кфора, Еулекса и Унмика?

Само од почетка ове године пуцано је на 6 Срба, а нико није кривично одговоран. У протекле две и по године било је 434 етнички мотивисана напада на Србе и њихову имовину, што је невероватних 50 одсто више у односу на период пре Куртијеве администрације – а још увек не знамо да ли је неко одговарао, ни да ли је било оптужница или ако су подигнуте оптужнице против било ког од починилаца.

Као директна последица овог терора, 11 одсто Срба је напустило север Косова и Метохије од доласка Аљбина Куртија на власт. Поновићу, 11 одсто Срба је напустило Косово и Метохију у протекле две године због ове кампање систематског и распрострањеног насиља над Србима и намерног стварања неподношљивих услова за живот за њих.

С тим у вези, пред овим телом се поставља питање да ли ово служи као разлог за акцију, или само као разлог за изјаве.

Трећа јасна порука званичника из Приштине Србима, али и међународној заједници је: постигнути споразуми неће бити спроведени, а ти споразуми, или део споразума који су спроведени, биће поништени, растављени или блокирани.

Како се у овом Извештају јасно каже, као и у свим осталим у протеклих 10+ година, ни речи о Бриселском споразуму, првом споразуму о нормализацији, није спроведена од стране Приштине.

Ово треба да се промени.

Крајње време за успостављање ЗСО је прошло пре 5-6 година, али ипак – ово је нешто што треба да се уради.

ЗСО је незаобилазан елемент на коме почива имплементација било којих даљих споразума.

Међутим, да јасно кажем, то треба да буде ЗСО у складу са потписаним споразумима из 2013. и 2015. године, а не било која организација која носи то име.

Начин формирања и доношења Статута ЗСО-а, као и њена овлашћења, јасно су дефинисани и не могу бити предмет тумачења. Општи принципи за успостављање ЗСО, њен правни оквир и детаљна листа њених надлежности јасно су наведени у Споразуму из 2015. године, који је потписао Иса Мустафа, као званични представник Приштине у присуству тадашње високе представнице ЕУ Федерике Могерини.

Сви знамо да је Приштина у протекле две године отворено изјавила неколико пута да нема никаквог интереса за ЗСО.

Да ствар буде гора, Приштина је последњих 12 месеци активно подривала све што је постигнуто Бриселским споразумом.

Аљбин Курти је 3. новембра прошле године сменио команданта Регионалне полицијске управе Север, чиме је практично расформиран мултиетнички полицијски састав на Косову и Метохији, што је директно у супротности са чланом 9 Бриселског споразума.

Тек после ове акције представници српског народа напустили су приштинске институције. До овог одласка је дошло након што их је Курти у суштини избацио из тих институција.

Као још један сигнал да не признају Бриселски споразум или не маре за њега, Приштина је 4. августа, усред безбедносне кризе на северу Косова и Метохије, покушала да одузме лиценцу телеком компанији МТС. Ова мера представља директно кршење Бриселског споразума и резултата постигнутих тим споразумом.

Приштина од 14. јуна такође директно крши Централноевропски споразум о слободној трговини (ЦЕФТА) – и то не први пут. Забрана кретања робе српског порекла на Косову и Метохији директно крши принцип слободне трговине, ЦЕФТА и Поглавље IV Споразума о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Приштине.

Као директна последица, Срби и друго неалбанско становништво на Косову и Метохији све теже долазе до хране и лекова. Пред нама је хуманитарна криза. Здравствене установе у претежно српским срединама не могу да набаве основне медицинске потрепштине, попут кисеоника. Међу лековима који више нису доступни су лекови за хемотерапију, анестетици, антибиотици, раствори за инфузију, вакцине итд. Лекови за изузетно хитне случајеве и операције ће бити доступни још највише две недеље. Недостају им чак и BCG вакцине за бебе.

Када говоримо о томе да Приштина једноставно игнорише међународне споразуме – било Бриселски споразум, ЦЕФТА или ССП, погледајмо како је Приштина одговорила на последње захтеве међународне заједнице за деескалацију.

Пренствено, како је дошло до ескалације ионако страшне ситуације на терену?

Кључни догађај од којег је све неповратно кренуло ка свеобухватној дестабилизацији били су лажни локални избори одржани у априлу, у четири општине на северу Косова и Метохије.

Уместо да схвате да су Срби напустили привремене институције као позив за потпуну примену Бриселског споразума и спасавање процеса дијалога, Приштина се одлучила за даљу ескалацију.

Одлучили су да одрже локалне изборе на којима је учествовало само 0,03 одсто Срба, који чине више од 95 одсто популације на северу Косова и Метохије. Избори су спроведени на смањеном броју бирачких места, гласање се одвијало у посебним контејнерима под заштитом потпуно наоружане војске. "Слободни и фер" није термин који би било ко употребио да опише те изборе.

Након ових догађаја (јер се не могу назвати „избори“), намештеници Приштине (јер се не могу назвати „изабрани градоначелници“) насилно су ушли у општинске канцеларије у Звечану, Зубином Потоку и Лепосавићу, у пратњи специјалних јединица косовске полиције, наоружане пушкама дуге цеви, што је још једно директно кршење Бриселског споразума.

Шта се дешавало наредних дана, сви знате, а како смо чули из Извештаја УНМИК-а – страшна ескалација. У протестима је повређено више од 50 ненаоружаних Срба. Припадници КФОР-а су задобили повреде, што је трагично и недопустиво. Том приликом су три Србина хоспитализована због прострелних рана, а четири су ухапшена. Најтеже повреде задобио је Драгиша Гаљак, који је рафалом из аутоматске пушке упуцан у леђа, задобио је повреде кичме, стомака и шаке. Припадник специјалне јединице косовске полиције одговоран за овај злочин није ухапшен, па чак ни оптужен.

Уместо да гони криминалце који су пуцали на демонстранте, Приштина држи у затвору људе попут Душана Обреновића. Обреновић је, како се јасно види на видео снимку, мирно протестовао против насиља, али то, као и докази који су уследили, нису спречили његово хапшење, након чега је брутално малтретиран и претучен. Остао је у притвору до данас.

ЕУ је тада, 3. јуна, позвала на деескалацију.

А од 3. јуна, када је ЕУ захтевала хитну деескалацију, Приштина је предузела укупно 23 ескалирајућа корака на северу Косова и Метохије. 23!

Укупно 24 Срба ухапшено је откако је ЕУ захтевала хитну деескалацију. Један од њих, Милун Миленковић Луне, током хапшења и притвора брутално и нечовечно је претучен, што је документовано кроз медицинске картоне и извештаје. Оптужен је да је учествовао на протестима грађана у Звечану, иако тог дана није ни био у Звечану! Такође је и даље у притвору. Извештај УНМИК-а потврђује да постоји видео снимак који приказује малтретирање и деградацију једне од ухапшених особа док је била у полицијском притвору, а тај снимак широко је распрострањен на друштвеним мрежама.

Косовска полиција пресрела је двоје малолетне деце Кристијана (15) и Дару Радосављевић (17) који су возили квад бицикле у селу Рудине код Звечана и брутално их претукли. Мајка је затекла свог сина како клечи, рукама прекривајући главу, док су над њим стајала два тешко наоружана полицајца.

Такозване косовске безбедносне снаге извеле су 23. јуна војни марш са стотинама својих припадника у јужној Митровици и око предграђа северне Митровице. Високи представник ЕУ Жосеп Борељ је том приликом изјавио: ,,Ескалација се наставља. Веома смо узнемирени ситуацијом на северу Косова: вансудска хапшења косовских Срба а Косовске безбедносне снаге марширају у јужној Митровици.”

Косовска полиција је 28. јуна, на наш најзначајнији државни празник, Видовдан, чак три пута заустављала аутомобил у коме је био старији син председника Србије Александра Вучића Данило – што је јасна и брутална провокација.

Приштина је 29. јуна једнострано прогласила Цивилну заштиту „терористичком организацијом“ без икакве координације и консултација са међународним партнерима.

И тако даље...

Приштина је наставила незакониту експропријацију земљишта у власништву Срба у Зубином Потоку и Лепосавићу. Донели су и нови закон о експропријацији, легализујући противправно одузимање српске земље. Приштина је истрајала у успостављању нелегалних база на северу Косова и Метохије на земљишту које је Србима незаконито одузето. Делегација ЕУ у Приштини је саопштила да: “Успостављање 4 базе Косовске полиције на приватном и друштвеном земљишту – у неким случајевима пре покретања поступка експропријације – изазива забринутост око имовинских права на северу Косова и оно се мора адекватно решити''.

Да додам, пре само два дана, игуман манастира Девина вода код Звечана, отац Фотије, депортован је у Северну Македонију без јасног објашњења.

А у истом овом кратком периоду, након што је ЕУ позвала на деескалацију, догодила су се чак 74 етнички мотивисана напада на Србе.

Поштовани чланови Савета безбедности,

Криза на Косову и Метохији је, с обзиром на све изнете чињенице, трагично, али предвидљиво, ескалирала 24. септембра, када је дошло до оружаног сукоба између групе наоружаних Срба са Косова и Метохије и полицијских и паравојних формација из Приштине у селу Бањска и околини.

Истраге су у току како би се дали сви одговори и расветлиле све нејасноће у вези са овим догађајима, укључујући и начин на који су два од три преминула Србина изгубила животе, што је изгледа било хладнокрвно погубљење након што су се предали.

Одговорно тврдим да ни Београд, ни безбедносне структуре Србије нису имале никакве везе са овим догађајем и спремни смо да међународној заједници пружимо све информације и доказе који су данас доступни да потврдимо ову изјаву.

Такође бих желела да искористим ову прилику да изразим своје искрено жаљење због губитка људских живота и надам се да се то никада више неће поновити.

Догађаји у Бањској су, нажалост, логична последица владавине страха и терора коју је Приштина одлучила да спроведе, упркос јасним захтевима међународне заједнице за деескалацију, управо рачунајући на то да ће миран отпор српског народа на северу Косова и Метохије постати нешто више.

Да резимирамо: континуирано и изнова изражавамо забринутост због опасности које могу проистећи из одбијања Приштине да испуни обавезе преузете у дијалогу са Београдом, уз посредовање ЕУ.

Тренутна ситуација на терену је неизбежна последица низа више од дванаест једностраних акција Приштине.

Расељени Срби не могу да се врате на Косово и Метохију. Када покушају, мушкарци буду ухапшени, а женама, попут Драгице Гашић, се прети и бивају терорисане.

Они Срби који су остали, свакодневно живе у страху и несигурности. Приштина у суштини жели да они оду и то јасно показује – 11 одсто је већ отишло.

Да будемо потпуно јасни, оно о чему сведочимо је кампања тихог етничког чишћења.

Ова кампања систематског и распрострањеног насиља над Србима и свесног стварања неподношљивих услова за живот за њих, састоји се од постепеног, али трајног ускраћивања основних права, напада припадника оружаних приштинских формација, физичких напада на Србе и њихову имовину и лажних оптужница.

Сви досадашњи договори из дијалога су брутално прекршени, задајући фаталан ударац самој идеји преговора, нормализације и помирења.

Ове репресивне и етнички мотивисане акције пажљиво су срачунате да изазову реакције Срба на северу Косова и Метохије, да би се касније искористиле за наставак и интензивирање одмазде и терора.

И на крају, да најједноставније подвучем циљ Републике Србије  који желимо да постигнемо.

Први: Имплементација свих претходних споразума – односно Бриселског споразума и успостављање ЗСО у складу са споразумом потписаним 2015. године.

Два: Безбедност за наше људе, за све људе на Косову и Метохији. Док се дијалог наставља, а ми тражимо компромис који ће обезбедити дугорочни мир и стабилност, историјско помирење између Срба и Албанаца, просперитет, помозите људима који живе на Косову и Метохији, Србима као и осталим неалбанцима, да живе у миру, уживају основне слободе, сигурност и сигурност без сталног застрашивања и прогона.

Треће: Залажемо се и чврсто верујемо у принципе међународне владавине права и Повељу УН, и наставићемо да позивамо на пуно поштовање Резолуције 1244.

Четири: Мир и стабилност. Морамо бити у стању да створимо бољу, просперитетнију будућност за млађе генерације. Морамо бити довољно храбри да решимо сва отворена питања, ма колико она била тешка. Али, за то нам је потребан посвећен и поштен партнер.

Хајде да заједно предузмемо кораке да спречимо да криза потпуно измакне контроли.

У овом тренутку, најрационалнији приступ би био да КФОР, у складу са својим мандатом према Резолуцији 1244 СБ УН, привремено преузме пуну одговорност за безбедност на северу Косова и Метохије. УНМИК би могао да одигра значајну улогу у овом процесу.

Дијалог је једини начин да се реше проблеми Косова и Метохије.

И могу само да кажем да ће му Београд, и поред свих потешкоћа, остати привржен.

И позивамо да се нови локални избори на северу Косова и Метохије одрже што пре, као део напора за деескалацију. То очекују Срби на Косову и Метохији, а то су сви у међународној заједници препоручивали и указивали на ту потребу.

Хвала вам на пажњи!“