Селаковић је рекао да за личност цара Душана српска традиција везује појам славе и части, господства и сјаја, снаге и мудрости.
Он је био најбољи изданак лозе Немањића, пета генерација светородне династије и почасно исходиште једновековне борбе његових светих предака за самосталну и суверену земљу српску, земљу чија је окосница и тада био народ српски светосавски и православна светосавска црква, рекао је министар.
За разлику од свих других наших владара којих се сећамо на дан њихове смрти, цара Душана се сећамо на дан када је 1346. године, на државном сабору у тадашњој српској престоници Скопљу, Стефан Душан крунисан за цара, а Србија постала царевина, подсетио је он.
Селаковић је указао на то да сила и снага Душанова није почивала само на моћи српске војске, већ је ослонац моћи био озбиљан рад наших најбољих правника, али и самога цара, крунисан Душановим закоником, као и углед Стефана Душана на европским дворовима.
Министар је указао на то да силину имена Душановог сведочи много тога што се дешавало након његове изненадне и ране смрти.
Он је подсетио на то да је отомански освајач непосредно након доласка у Призрен, манастир – Душанову гробну задужбину опљачкао и урушио, да би је 1615. године потпуно разрушио и од њеног камена изградио Синан пашину џамију у Призрену.
Према његовим речима, како је било пре више векова, тако је и у ово време, када су терористи уз помоћ својих ментора 1999. године завладали Призреном, прво су срушили споменик цару Душану, а 2004. у мартовском погрому запалили Св. Архангеле.
Али као ни они у XVI, тако ни ови окупатори у XXI веку ништа нису научили о Србима. Ни тада ни данас вечну светлост личности и дела цара Стефана Душана нису, нити ће успети да помраче. Она ће остати докле задње срце српско у грудима бије да нам буде мотив и надахнуће да чувамо име и образ, част и отаџбину и предање да је Лазар страдао бранећи царство Душаново, а задобио царство небеско, поручио је Селаковић.