Зоран Стојковић
Главни проблеми са којима се суочава правосуђе:
- Ту постоје два нивоа. Један је онај конкретни и односи се на састав правосудних органа. У нормативном делу, вероватно вам је познато, већ смо урадили свих 18 закона. Када се дораде још Закон о облигацијама, део везан за уговоре, и Закон о борби против организованог криминала, комплетна област биће нормативно решена. Преостаје овај други, много тежи проблем.
Стање у правосуђу:
- Претходних десетак година судови и тужилаштва потпуно су урушени у кадровском смислу. Таква пракса је настављена, у још драстичнијем облику, након доласка ДОС-а на власт. Демократска странка Србије је инсистирала на томе да се закони промене па онда да се спроведу избори. И, ако се сећате, на седници Скупштине Србије, у децембру 2000/2001. године, донета је одлука о великом пријему и председника судова и судија по старом систему. Као последица такве одлуке знатан број добрих судија је отишао, што незадовољан материјалним стањем, што незадовољан политичким притисцима. Истовремено је у судове примљен један број људи неспособних да обављају те послове. Нестручни и неспособни људи, а има и корумпираних, тешко могу да обезбеде правду овом народу.
Трговински суд у Београду:
- Трговински суд јесте рак-рана правосуђа, али, одмах да кажем, не због комплетног састава, него због једног броја људи. Ако сте приметили, и кроз штампу, у свим тим случајевима јављају се имена истих судија. Међутим, нема реакције осталих запослених у судовима, нити покушаја да се то промени. То могу да објасним једноставном чињеницом, коју сам већ изнео, да је састав тог суда направљен таквим да није способан да носи своју независност коју је добио и ту ће нешто морати да се уради да она ћутљива већина, која часно и поштено ради, подигне свој глас и каже: не желимо да сносимо одговорност, нити оцену да смо сви корумпирани. Све до тог момента биће тешко да се у редовном поступку уради нешто на побољшању стања у Трговинском суду.
О утицају дневне политике на рад правосуђа и томе да ли је било уплива и на скорашњи избор тужилаца:
- Извршна власт је имала не мали, него апсолутни утицај, поготово на тужилаштва, и то није случајно. Тужилаштва су онај орган који покреће поступке за откривање криминала, поготово у привреди и у друштву. Ако ту извршите измене које одговарају извршној власти, резултат је блокада решавања проблема криминала у друштву. Претходна извршна власт је зато и свесно изменила законе, противно свим европским стандардима, па је увела могућност да извршна власт и предлаже и бира тужиоце. Односно, влада је предлагала избор тужиоца, а Скупштина бирала, а влада имала већину у Скупштини. Још драстичнија је била ситуација са заменицима, где министар правде предлаже, а влада бира или разрешава заменике тужиоца. Ставите се у положај тих људи који, ако подигну оптужницу која не одговара власти, могу сутра да буду разрешени. То је искоришћено, вероватно знате, да се добар део тужилаца отера, а доведу послушници, чак људи који нису имали ни законске услове. Закони су мењани, а услови спуштани малтене до нивоа нуле, да би могли да буду примљени они људи који њима одговарају. То је стање које смо затекли. Нормативно смо дали независност, али имамо такву кадровску ситуацију у тужилаштвима и судовима која је, у ствари, кочница за ваљано спровођење поступака у борби против организованог, а нарочито привредног криминала. Стање јесте побољшано, али и последњи избор тужилаца показује да још у има „странчарења”. Доживели смо да можда два најбоља тужиоца (за Веселина Мрдака сам сигуран да је један од најчаснијих и најпоштенијих тужилаца) не буду изабрана, јер су одређене странке правиле аранжман да се он не изабере у Београду, а за узврат да се изаберу два заменика у Новом Саду. А онда погледајте стање које имамо у Новом Саду: ужасни проблеми и са дрогом и са шећерним аферама, а немамо заменике тужилаца. А Европа каже: док то не решите – нема скидања блокаде. Држава је заиста угрожена, јер је очигледно да одређени кадрови у тужилаштву или суду имају добре везе са такозваним, не бих га назвао прљавим капиталом, али капиталом стеченим на недопуштен начин, који преко њих утиче на ова два органа који треба да ову државу једном ставе у ред уређених држава са потпуно независним тужиоцима и судијама, и држава које штите интересе грађана.
Питање сарадње са Хашким трибуналом:
- Више пута сам објашњавао да постоје два нивоа те сарадње, један је политички а други чисто правно-технички. На политичком нивоу се мора постићи сагласност шта ће се радити. Односно, да ли би евентуално изручење или неизручење могло да изазове угрожавање интереса безбедности заједнице или држава чланица. О томе треба да одлуче Савет министара заједнице, или Влада Србије. Ако има, онда се Министарству иностраних послова налаже да о томе обавести Хашки трибунал и да изјави приговор у складу са Статутом. Тек када се реши то кључно политичко питање, онда иде нормална процедура. Министарство иностраних послова доставља оптужницу суду, суд спроводи поступак који постоји и ако нађе да су испуњени сви услови, доноси одлуку и доставља је министру за људска и мањинска права у чијој надлежности је да коначно одлучи о изручењу. Решење је, поред испуњавања преузетих обавеза, у томе да припремимо ову земљу и њене судове да приме предмете који буду враћени или уступљени и да се по њима суди. Да покажемо да јесмо спремни и да можемо да судимо нашим грађанима. Сматрам да у овој земљи нема више спора да се за злочине мора судити и да нико у овој земљи није спреман да злочине сакрије.
Примедбе да ми не можемо да судимо, јер наш Закон није прецизан, почев од тога да не регулише командну одговорност:
- То говоре они који очигледно не размишљају о добробити ове земље. Рећи да нема командне одговорности и да не може да се суди јесте, по мени, чак и злонамерно. Хрватска и Босна су имале исти закон о кривичном поступку као и ми. Активнијом политиком и показивањем воље за ваљану сарадњу, они су постигли то да им се одређени осумњичени и оптужени враћају на суђење у Хрватску. Ни Хрватска, ни Босна, немају посебно дело командне одговорности. Ми смо можда чак отишли корак даље од њих. У нови Нацрт закона уносимо два дела о командној одговорности. То што они кажу да не може ретроактивно да се примењује јесте тачно, али може да се суди и по важећем Закону. Ми код командне одговорности имамо такозвано пропуштање, које је у ствари малтене на ивици несавесног, нехата. И Хрватска, и остали иду по том принципу, па према томе, моћи ћемо и ми да судимо.