П:
О:
Читај ми
Србија је на конфесионалном плану узорна европска држава
Београд,
19. јул 2004.
Министар вера у Влади Републике Србије Милан Радуловић рекао је у интервјуу дневном листу "Данас" да су принципи којима се Министарство вера руководило у писању Преднацрта закона о слободи вере, црквама, верским заједницама и верским удружењима, културно-историјски и политички, који подразумевају да је Србија на конфесионалном плану узорна европска држава.
- Иако немамо закон, уз све постојеће предрасуде према црквама, сама конфесионална структура Србије у основи је еминентно европска и задовољава све стандарде које ЕУ поставља својим чланицама у том погледу. Тај идеални конфесионални модел који пројектује ЕУ није нигде остварен, али му је, према верској структури, Србија ближа него већина земаља у Европи. Србија је већински православна, а истовремено и мултиконфесионална држава. Нема безмало ниједног значајнијег религиозног покрета који се појавио у Европи, а да није нашао упориште међу становништвом Србије. При том то нису религиозна уверења која су доносили имигранти, као у неким европским земљама, или освајачи. Тако имамо ситуацију да је Србија - према броју грађана који припадају СПЦ и по њеном значају, историјској улози у стварању и чувању српске државотворне идеје и ширењу хришћанске културе - у основи православна држава, а са друге стране имамо аутохтон конфесионални плурализам. Овај закон треба да ово стање констатује и уреди, а не да га промени. Зато смо предложили да и држава и све цркве и верске заједнице признају СПЦ статус "примус интер парес" - прве међу једнакима - из чега не происходе никакве привилегије, нити посебан правни положај, него почасна позиција.
Друга претпоставка на којој почива овај закон јесте да је у свим црквама и верским заједницама сабрано велико историјско, духовно и културно искуство и здрава енергија која може делотворно да делује на хармонизацију односа међу социјалним слојевима и етничким заједницама и да одигра важну улогу у демократизацији друштва и развоју културе. То не значи да ће цркве преузети водећу улогу и да ће се Србија уредити као теократска држава. У процесу модернизације и демократизације друштва треба активирати све унутрашње потенцијале, па тако, наравно, и енергију и искуства вере, рекао је министар Радуловић.
За разлику од предратног законодавства на које се позивате, у коме је држава, поред права датих црквама, себи оставила већа овлашћења, попут потврде именовања верских поглавара, овде се црквама и верским заједницама даје потпуна слобода.
- Држава нема аспирација да утиче на унутарцрквени живот. У Краљевини Југославији, Кнежевини и Краљевини Србији, Сабор је бирао владике, али они нису могли бити хиротонисани без сагласности владара. Држава данас не треба да има ту врсту утицаја на цркву. Црква је у стању да сама води своје послове и кадрове. У Краљевини је власт имала утицај зато што држава није била отуђена од цркве. Али после дугог периода међусобне отуђености, држава у овом тренутку нема довољно ни сензибилитета, ни знања да преузме такву одговорност, јер слабо разуме унутрашњи живот цркве, тако да би било опасно да јој се дају права да уређује цркву. У Закону о верској слободи који пре две године није прошао у Савезном парламенту, услов за регистрацију нових верских заједница био је 10 потписа грађана тадашње СРЈ или странаца са сталним боравиштем, што је објашњено као светски, споља диктиран стандард у поштовању људских права и слобода. Овај преднацрт предвиђа 1.000 потписа искључиво држављана СЦГ, плус још десетак услова. Да ли је то одступање од европских правила?
- Сви религиозни покрети у Србији настали су међу домаћим становништвом, тако да нема потребе да странци у Србији формирају своја верска удружења. Они могу да то ураде у својим земљама. Ако бисмо прихватили критеријум да се са 10 потписа оснивају верска удружења, равноправна са СПЦ и другим историјским црквама и верским заједницама, ми бисмо своју стабилну, изнутра веома разуђену и динамичну конфесионалну структуру, потпуно срушили. То не може бити европски циљ. Ако се 96 одсто грађана Србије изјаснило као верујуће, а од тога 99 одсто припада традиционалним верским заједницама и историјским црквама, не можемо ради тог једног и мање од једног процента, да бисмо задовољили њихову вољу, права и произвољне оријентације, кварити односе са 99 одсто народа. То није трезвено, нити је демократски. Нико, нигде и никад, не штити права индивидуе или групе тако што урушава структуру државе и друштва или што нарушава права већине. Демократски принцип захтева да мале верске заједнице добију своја права која ће остваривати регистровањем као невладине организације и удружења грађана. Њихова права ће тим законом бити зајамчена, али оне не могу бити изједначене са историјским црквама.
Зашто сматрате да би, како предвиђа члан 17 Преднацрта, свештенослужитељи и црквени високодостојници требало да имају имунитет какав уживају посланици и судије, а који може да укине само Врховни суд на оправдан захтев тужилаштва?
- Правници су ме убеђивали да је ово споран и тешко одржив члан. На моје питање како судије имају имунитет, рекли су ми да изнад судија стоји Врховни суд. Иза сваког свештеника стоје најмање три Врховна суда: Врховни државни, Црквени и Божји суд. Он има тростепену и троструку одговорност. У основи, свештеницима није потребан имунитет, али овим чланом њима се напросто даје социјално достојанство и признаје значај и углед који реално имају. Преднацрт предвиђа и доношење уредбе о ценовнику верских услуга који би за цркве и верске заједнице требало да буде јединствен на целој територији Србије. Како ће се овај члан спровести у дело, рецимо у СПЦ у којој свака епархија ужива потпуну самосталност или у исламским заједницама којих тренутно на територији Србије има најмање три?
- Једноставно. Све епархије имају свој централни орган. То је Патријаршија, Синод, Сабор. Ту ће се договорити да овај члан закона поштују. Ничија се овде права не ускраћују, али се уводи ред, јер верници воле да знају који је њихов финансијски, односно материјални однос са црквом. Не воле да дугују, али желе да знају колико су дужни. Свештеници ће, што досад није био случај, имати пензионо и социјално осигурање, али ће морати да обављају обреде и кад човек нема новца. Није природно да неко посуђује новац да би платио свештенику вршење обреда. То црква не допушта. Што се тиче исламских заједница, и њима ће се препоручити да седну, договоре се и јаве држави шта су одлучиле ко их представља, који им је централни орган и где се он налази. Ваша недавна изјава да ће се овим законом увести ред у финансијско пословање цркава и верских заједница које је сад у зони "сиве економије", није прошла незапажено.
- Реченицом да су "политичке странке, невладине организације, цркве и верске заједнице знатним делом у зони сиве економије", успео сам да се многима замерим. Мислим да у пословање политичких странака, невладиних организација, цркава и верских заједница треба да се уведе једноставан и јасан финансијски ред, чиме нико не губи. Напротив. Наравно, црква није крива што су њене финансије неодређене, јер она сада практично живи од Божије милости и народне милостиње, коју је тешко увести у књиговодствени план. Не можете да цркву 60 година одлучите од државног буџета - који при том, успут речено, пуните порезом који плаћају црквама верници - и да тражите од ње да поштује државне финансијске законе. Кад се црквама врати имовина, биће јасно како оне послују, али док живе од народне милостиње то је тешко. Црквена имовина биће враћена посебним законом, а да би он могао да оде у процедуру мора прво да се донесе општи закон о враћању одузете имовине. Треба имати у виду да црквена имовина није била приватна у класичном смислу, него задружна, корпоративна, и да није била у служби стицања профита, него мисионарења, образовања, културе. Министарство вера ће припремити и предлог тог посебног закона, узимајући у обзир и раније предлоге који су били достављени Скупштини Србије. По први пут после Другог светског рата здравствено, пензионо и социјално осигурање свештеника ставља се на државни буџет. Да ли је то трајно решење или ће важити до враћања одузете црквене имовине?
- Ово треба да је трајно решење, мада ће сви питати колико ће то да кошта. Све што је предвиђено овим законом може да се намири са неких 800 милиона динара годишње, што је мање од 0,3 одсто укупног буџета. У поређењу са другим ставкама и давањима то није велики новац, а обезбедио би савршено сређен однос између цркве и државе и унапредио верско образовање и општу духовну културу. Земље, попут Словачке, које су примениле овај модел, врло брзо су добиле позитивне ефекте, јер се показало да то није трошак, него здрава инвестиција у социјалну стабилност и просперитет.
Да ли сте избором терминологије цркве, верске заједнице и верска удружења спретно избегли неке друге дефиниције попут спорног појма "секте"?
- Питање секте је догматско, црквено, а не државно питање. Са становишта Министарства вера секте не постоје. Држава нема разлога да се бави сектама. Наравно, постоје верска удружења и верска учења која традиционалне, историјске цркве не признају. То је за нас доказ или бар сигнал да у тим учењима нешто није у реду. Али, то не значи да држава треба да их забрањује. Верска удружења ће наставити да раде по закону по коме су сада регистрована и пријављена. То је Закон о удружењу грађана. Ничија права неће бити смањена, па ни њихова. Секте се најчешће идентификују као нова верска удружења. Ми смо за њихово регистровање предвидели прилично строге критеријуме. Овим законом држава јемчи грађанима Србије слободу вере која обухвата слободу веровања и јавног исповедање вере у Једног Бога, а не у било шта или ништа, као што гарантује слободу вршење богослужбених верских обреда, а не слободу психоманипулације, призивања духова, спиритуалистичких сеанси. То не значи да ће некоме бити ускраћена права да се бави духовном експериментима, али рад експерименталних лабораторија није предмет овог закона.
Друга претпоставка на којој почива овај закон јесте да је у свим црквама и верским заједницама сабрано велико историјско, духовно и културно искуство и здрава енергија која може делотворно да делује на хармонизацију односа међу социјалним слојевима и етничким заједницама и да одигра важну улогу у демократизацији друштва и развоју културе. То не значи да ће цркве преузети водећу улогу и да ће се Србија уредити као теократска држава. У процесу модернизације и демократизације друштва треба активирати све унутрашње потенцијале, па тако, наравно, и енергију и искуства вере, рекао је министар Радуловић.
За разлику од предратног законодавства на које се позивате, у коме је држава, поред права датих црквама, себи оставила већа овлашћења, попут потврде именовања верских поглавара, овде се црквама и верским заједницама даје потпуна слобода.
- Држава нема аспирација да утиче на унутарцрквени живот. У Краљевини Југославији, Кнежевини и Краљевини Србији, Сабор је бирао владике, али они нису могли бити хиротонисани без сагласности владара. Држава данас не треба да има ту врсту утицаја на цркву. Црква је у стању да сама води своје послове и кадрове. У Краљевини је власт имала утицај зато што држава није била отуђена од цркве. Али после дугог периода међусобне отуђености, држава у овом тренутку нема довољно ни сензибилитета, ни знања да преузме такву одговорност, јер слабо разуме унутрашњи живот цркве, тако да би било опасно да јој се дају права да уређује цркву. У Закону о верској слободи који пре две године није прошао у Савезном парламенту, услов за регистрацију нових верских заједница био је 10 потписа грађана тадашње СРЈ или странаца са сталним боравиштем, што је објашњено као светски, споља диктиран стандард у поштовању људских права и слобода. Овај преднацрт предвиђа 1.000 потписа искључиво држављана СЦГ, плус још десетак услова. Да ли је то одступање од европских правила?
- Сви религиозни покрети у Србији настали су међу домаћим становништвом, тако да нема потребе да странци у Србији формирају своја верска удружења. Они могу да то ураде у својим земљама. Ако бисмо прихватили критеријум да се са 10 потписа оснивају верска удружења, равноправна са СПЦ и другим историјским црквама и верским заједницама, ми бисмо своју стабилну, изнутра веома разуђену и динамичну конфесионалну структуру, потпуно срушили. То не може бити европски циљ. Ако се 96 одсто грађана Србије изјаснило као верујуће, а од тога 99 одсто припада традиционалним верским заједницама и историјским црквама, не можемо ради тог једног и мање од једног процента, да бисмо задовољили њихову вољу, права и произвољне оријентације, кварити односе са 99 одсто народа. То није трезвено, нити је демократски. Нико, нигде и никад, не штити права индивидуе или групе тако што урушава структуру државе и друштва или што нарушава права већине. Демократски принцип захтева да мале верске заједнице добију своја права која ће остваривати регистровањем као невладине организације и удружења грађана. Њихова права ће тим законом бити зајамчена, али оне не могу бити изједначене са историјским црквама.
Зашто сматрате да би, како предвиђа члан 17 Преднацрта, свештенослужитељи и црквени високодостојници требало да имају имунитет какав уживају посланици и судије, а који може да укине само Врховни суд на оправдан захтев тужилаштва?
- Правници су ме убеђивали да је ово споран и тешко одржив члан. На моје питање како судије имају имунитет, рекли су ми да изнад судија стоји Врховни суд. Иза сваког свештеника стоје најмање три Врховна суда: Врховни државни, Црквени и Божји суд. Он има тростепену и троструку одговорност. У основи, свештеницима није потребан имунитет, али овим чланом њима се напросто даје социјално достојанство и признаје значај и углед који реално имају. Преднацрт предвиђа и доношење уредбе о ценовнику верских услуга који би за цркве и верске заједнице требало да буде јединствен на целој територији Србије. Како ће се овај члан спровести у дело, рецимо у СПЦ у којој свака епархија ужива потпуну самосталност или у исламским заједницама којих тренутно на територији Србије има најмање три?
- Једноставно. Све епархије имају свој централни орган. То је Патријаршија, Синод, Сабор. Ту ће се договорити да овај члан закона поштују. Ничија се овде права не ускраћују, али се уводи ред, јер верници воле да знају који је њихов финансијски, односно материјални однос са црквом. Не воле да дугују, али желе да знају колико су дужни. Свештеници ће, што досад није био случај, имати пензионо и социјално осигурање, али ће морати да обављају обреде и кад човек нема новца. Није природно да неко посуђује новац да би платио свештенику вршење обреда. То црква не допушта. Што се тиче исламских заједница, и њима ће се препоручити да седну, договоре се и јаве држави шта су одлучиле ко их представља, који им је централни орган и где се он налази. Ваша недавна изјава да ће се овим законом увести ред у финансијско пословање цркава и верских заједница које је сад у зони "сиве економије", није прошла незапажено.
- Реченицом да су "политичке странке, невладине организације, цркве и верске заједнице знатним делом у зони сиве економије", успео сам да се многима замерим. Мислим да у пословање политичких странака, невладиних организација, цркава и верских заједница треба да се уведе једноставан и јасан финансијски ред, чиме нико не губи. Напротив. Наравно, црква није крива што су њене финансије неодређене, јер она сада практично живи од Божије милости и народне милостиње, коју је тешко увести у књиговодствени план. Не можете да цркву 60 година одлучите од државног буџета - који при том, успут речено, пуните порезом који плаћају црквама верници - и да тражите од ње да поштује државне финансијске законе. Кад се црквама врати имовина, биће јасно како оне послују, али док живе од народне милостиње то је тешко. Црквена имовина биће враћена посебним законом, а да би он могао да оде у процедуру мора прво да се донесе општи закон о враћању одузете имовине. Треба имати у виду да црквена имовина није била приватна у класичном смислу, него задружна, корпоративна, и да није била у служби стицања профита, него мисионарења, образовања, културе. Министарство вера ће припремити и предлог тог посебног закона, узимајући у обзир и раније предлоге који су били достављени Скупштини Србије. По први пут после Другог светског рата здравствено, пензионо и социјално осигурање свештеника ставља се на државни буџет. Да ли је то трајно решење или ће важити до враћања одузете црквене имовине?
- Ово треба да је трајно решење, мада ће сви питати колико ће то да кошта. Све што је предвиђено овим законом може да се намири са неких 800 милиона динара годишње, што је мање од 0,3 одсто укупног буџета. У поређењу са другим ставкама и давањима то није велики новац, а обезбедио би савршено сређен однос између цркве и државе и унапредио верско образовање и општу духовну културу. Земље, попут Словачке, које су примениле овај модел, врло брзо су добиле позитивне ефекте, јер се показало да то није трошак, него здрава инвестиција у социјалну стабилност и просперитет.
Да ли сте избором терминологије цркве, верске заједнице и верска удружења спретно избегли неке друге дефиниције попут спорног појма "секте"?
- Питање секте је догматско, црквено, а не државно питање. Са становишта Министарства вера секте не постоје. Држава нема разлога да се бави сектама. Наравно, постоје верска удружења и верска учења која традиционалне, историјске цркве не признају. То је за нас доказ или бар сигнал да у тим учењима нешто није у реду. Али, то не значи да држава треба да их забрањује. Верска удружења ће наставити да раде по закону по коме су сада регистрована и пријављена. То је Закон о удружењу грађана. Ничија права неће бити смањена, па ни њихова. Секте се најчешће идентификују као нова верска удружења. Ми смо за њихово регистровање предвидели прилично строге критеријуме. Овим законом држава јемчи грађанима Србије слободу вере која обухвата слободу веровања и јавног исповедање вере у Једног Бога, а не у било шта или ништа, као што гарантује слободу вршење богослужбених верских обреда, а не слободу психоманипулације, призивања духова, спиритуалистичких сеанси. То не значи да ће некоме бити ускраћена права да се бави духовном експериментима, али рад експерименталних лабораторија није предмет овог закона.
-
Београд, 18. децембар 2024.Убрзани развој сарадње Србије и Турске у многим областима
-
Београд, 2. децембар 2024.Нови производни капацитети од кључног значаја за енергетски...
-
Београд, 17. новембар 2024.Убрзани раст и развој ИКТ сектора један од приоритета Владе
-
Београд, 14. новембар 2024.Континуираним дијалогом до унапређења области јавног...
-
Београд, 29. октобар 2024.Држава рекламирање кладионица своди на минимум
-
Београд, 27. септембар 2024.Активности на промоцији праве слике Србије у иностранству
-
Београд, 29. август 2024.Значајна искуства Француске у дугорочном обезбеђивању...
-
Београд, 9. август 2024.Отвореним и конструктивним дијалогом против подела у друштву
-
Београд, 7. август 2024.У првих шест месеци забележен пораст броја страних туриста за 10...
-
Београд, 3. август 2024.Неопходни разговори у сфери јавног информисања