Војислав Коштуница
Од момента прихватања Европског партнерства као стратегије Европске уније за овај простор, сви ми који живимо у њему преузимамо обавезу деловања у три равни: прво, да извршимо обнову наших држава у политичком, привредном и културном погледу; друго, да развијамо и продубљујемо наше међусобне везе и односе; и, треће, да све то чинимо у духу европских интеграција и заједно са Европском унијом. Ако су државе оснивачи европских заједница нашле снаге да лошу прошлост претворе у добру садашњост и безбедну будућност делујући управо у ове три равни, то исто морају да ураде суседне земље европског југоисточног региона, поготово земље Западног Балкана.
Србија и државна заједница Србија и Црне Гора налазе се у географском центру овог региона. Сами тим, мало тога што се збива у овом простору може да мимоиђе ову државу. Она не може а да не дели и његово зло и његово добро. Ако је у недавној прошлости претежно делила његово зло, јер је већи део региона био захваћен најгорим видом друштвених и политичких сукоба, она је сада спремна да пуном снагом учествује у општој обнови мирнодопског и просперитетног амбијента на читавом простору. Знамо и осећамо да се ствари покрећу у том правцу и желимо да им дамо пуни смисао и допринос. Али, као што знамо шта треба да радимо како бисмо допринели правој европској инеграцији региона, свесни смо искушења и препрека на том путу. Једна од највећих јесте даља политичка и државна дезинтеграција. Другим речима, овде је још увек присутна политичка воља усмерена на нову државну прерасподелу простора, на стварање нових држава и нових граница.
Као што је познато, стварање нових држава и нових граница преставља најтежи и истовремено најризичнији подухват у читавој модерној историји. То су циљеви зарад којих њихови протагонисти предузимају сва средства, па и она насилна. А на подручјима на којима народи живе измешано, примена таквих насилних средстава лако се претвара у међуетничи сукоб, најгори од свих могућих друштвених сукоба. Не треба много говорити о томе да је оваква врста сукоба карактерисала и недавну прошлост овог региона, тј. простор некадашње Југославије, и да је такав сукоб општи узрочник заостајања читавог региона у процесу приближавања Европској унији. Али, упркос томе, тенденција државне фрагментације Балкана као да још није завршена. И то у оном најгорем виду, уз претњу и примену етничког насиља.
Догађаји од 17. и 18. марта на Косову и Метохији о томе јасно говоре. Њихову карактеризацију прихваћену у међународној заједници нису дали Срби, већ најодговорнији припадници међународне војне мисије – на Косову и Метохији почињено је етничко чишћење Срба од стране већинских Албанаца. И то смишљено и организовано етничко чишћење. И као што је читавој међународној заједници јасно шта се догађало у једном делу Европе, јасан је и циљ због кога је то учињено – стварање нове независне државе на Балкану.
Шта ово значи у светлости нашег разговора о редефинисању улога и интереса у Југоисточној Европе, о учењу из прошлости и грађењу боље будућности? То значи поновно жртвовање будућности зарад лошије прошлости погрешним деловањем у садашњости. Када кажем "погрешним деловањем", онда мислим на неевропски, тачније антиевропски, пут безобзирног остваривања једног исто тако неевропског, тачније антиевропског циља, а то је стварање моноетничке државе на једном историјском мултиетничком простору. Хоће ли Европа и међународна заједница то дозволити – искрено говорећи, нисам сигуран ни у позитиван ни у негативан одговор. Али, овом приликом могу само кратко да истакнем да су Влада и парламент Србије на овај изазов понудили један изразито европски одговор, одговор који је окренут будућности, а не прошлости. Понуђен је план институционалне заштите српске заједнице на Косову и Метохији ради заштите и Срба и мултиетничког Косова и Метохије Али истовремено ради одржања и спашавања европског пута и ове покрајине и самог региона. Пута који значи очување различитости, регионалну сарадњу и европску интеграцију, насупрот стварању етнички чистих територија, на њима заснованих држава и тиме опаких преседана супротних европском развоју у последњих пола века.
Наш План за Косово и Метохију јесте окренут поузданој заштити Срба у овој покрајини под међународним протекторатом, али је и окренут спречавању новог комадања наше државе и читавог балканског региона. Овај други разлог руководи нас у заједничком напору са Европском унијом да очувамо државну заједницу Србије и Црне Горе. Будући да са Црном Гором Србија нема никаквих историјских спорова, да нас, напротив, везује све оно што иначе везује народ једне државе, чврсто смо уверени да и ради себе самих и ради Европе Србија и Црна Гора треба да остану јединствени чинилац регионалне и европске интеграције. Ту смо са Европском унијом нашли заједнички језик, а постепено га налазимо и са Црном Гором. У овој републици, додуше, још постоје политичке идеје о независности, за шта је у Уставној повељи нађен институционални израз. Народ Црне Горе имаће прилику да на референдуму одлучи о својој државној будућности, али ће бити обавезан да то учини на легитиман и демократски начин. Дотле, а ми се надамо и после тога, Србија и Црна Гора своју европску политику треба да спроводе што доследније и у што ужој сарадњи са Европском унијом.
Да ли ми данас, суочени са овим изазовима, треба да се бавимо исцртавањем нових државних и квазидржавних граница у региону, или привредним развојем, правном и административном обновом наших државних система, стабилизовањем институција и стварањем амбијента за инвестиције и растућу међудржавну сарадњу. Ко уопште данас намеће овакву дилему око које смо изгубили деценију и дефинитивно се определили. Да ли ће Европа и свет, попуштајући једнима исто учинити и другим носиоцима предмодерних политика балканизације Западног Балкана.
Као земља која обухвата сам географски центар овог региона, и сама мултиетничка по свом саставу, данашња Србија јако страхује од могућег поновног ретроградног кретања. Страхује да њену друштвену енергију окренуту интеграцијама по европском узору могу да окупирају повампирена питања прошлости – питања нових државних подела и граница. Због тога је она животно заинтересована за балкански државни статус qуо, како би и она и њени суседи своје снаге усмерили на сарадњу у свим областима – трговинској, културној, безбедносној, областима заштите људских права итд.
Али, Србија није у стању сама да гарантује овај држави статус qуо. Суочена са бројним питањима унутрашње нормализације и стабилизације, она не може истовремено да предводи политику мира и безбедности у региону. То не може ни један њен сусед појединачно. Не могу чак ни сви заједно без европског и ширег међународног посредовања. Укратко, Балкан је још увек европски и светски проблем. Заједно са стратегијом Европског партнерства он тражи нове и ефикасније безбедносне гаранције које би ову добру стратегију учинили остварљивом и извесном.