Званични сајт Владе Србије преноси обраћање Војислава Коштунице у целини.
"Господине председавајући, госпође и господо,
захваљујем на љубазним речима којима сам представљен, као и на прилици да се обратим угледном аудиторијуму Royal United Services Institute. У прилици попут ове, присећам се своје претходне посете овој гостољубивој средини и предавања које сам новембра 2001. године одржао на St. Anthony’s College у Оксфорду.
Говорио сам тада у својству председника Савезне Републике Југославије, отприлике годину дана после изборне победе демократских снага над режимом Слободана Милошевића и драматичних догађаја који су уследили све до признања изборних резултата 5. октобра 2000. године. Говорећи у Оксфорду, указао сам на препреке које су у том тренутку стајале на путу приближавања моје земље европским интеграцијама, на посебности њеног положаја у контексту транзиције, као и на тешкоће повезане са трагичним наслеђем комунизма уопште, а претходне ауторитарне власти посебно. Још тада је приступање европским интеграцијама обележено као стратешки циљ и основни приоритет кратко време пре тога освојене српске демократије. Данас, непуних пет година касније, у положају смо да проценимо колики је део пута Србија прешла у кретању ка циљу који је себи одредила, као и које су и какве препреке преостале на том путу.
У предавању пред студентима колеџа Св. Антонија истакао сам важност изградње институција и установљавања владавине права као основног предуслова за оздрављење једног друштвеног ткива тешко оштећеног распадом Југославије, ратовима који су уследили, изолацијом, санкцијама, а на крају и војном интервенцијом НАТО-а. Данас са уверењем могу рећи да је тај први и најважнији услов углавном испуњен. Србија је у међувремену прошла кроз најмање два мирна, демократска изборна циклуса, институција председника Републике после дужег прекида нормално функционише, извршна власт одговара парламенту, док је парламент, само у тренутном сазиву, донео више од 230 системских закона, компатибилних са европским законодавством. Војска и полиција су стављене под цивилну, парламентарну контролу, а правосуђе се, постепено али успешно, ослобађа наслеђа политичке зависности и корупције. Посебно изражавам задовољство тиме што је полиција забележила изванредне резулатате у борби против крупног криминала и корупције. При томе нико не може оспорити, нити оспорава да је слобода штампе у Србији апсолутна, а да су стање људских права, и посебно положај мањина, у складу са највишим европским стандардима.
На овој позитивној страни биланса, треба додати да је за протеклих пет година приватизација у Србији далеко одмакла, а да је макроекономска слика у целини заправо врло добра. У протекле две године бруто национални доходак је растао по стопи од 9,3, односно 6,5 одсто, девизне резерве порасле су на скоро 8 милијарди долара, директне стране инвестиције крећу се према цифри од 2 милијарде евра годишње са тенденцијом пораста, увоз се смањује а извоз расте, а по неутралној оцени Светске банке, Србија је од 155 рангираних земаља у прошлој години била прва по темпу реформи у привреди. Чак и кад се узму у обзир висока стопа незапослености од више од 20 одсто и релативно висока годишња инфлација од 10 до 15 одсто, напредак у односу на стање затечено после промена из октобра 2000. године је огроман.
Због свега овога, логично је поставити питање како то да се Србија данас, шест година после поновног ступања у демократију, није више приближила остварењу свог основног стратешког циља - придруживању Европској унији. Познато је, наиме, да су тренутно у прекиду преговори о приступању Споразуму о стабилизацији и придруживању (САА), што је, после добијања позитивне Студије изводљивости, требало да буде следећи корак на путу Србије ка европским интеграцијама.
Још новембра 2001. године рекао сам слушаоцима предавања у Оксфорду да је моја земља, осим свих предвидљивих транзиционих тешкоћа које су, уосталом, у случају Србије сложеније од уобичајених, суочена са три крајње озбиљна и потпуно специфична проблема. Те сам проблеме идентификовао као статус државе и односе Србије и Црне Горе, питање Косова и Метохије и сарадњу са Хашким трибуналом. Чињеница да два од тих проблема, у измењеном облику и са другачијим интензитетом, и даље постоје, разлог је да се на њих, из данас доступне перспективе, укратко осврнем. Али нека пре тога нешто буде речено о начину на који је први проблем, онај који се тицао односа Србије и Црне Горе, скинут с дневног реда.
Као што је познато, у међувремену је Савезна Република Југославија најпре постала државна заједница Србија и Црна Гора, а по истеку трогодишњег рока одређеног Београдским споразумом из 2003. године, Црна Гора је маја ове године искористила право на референдум, на којем су грађани, већином од 0,5 одсто, изгласали независност. Ма како да је велики део српске јавности, укључујући ту моју Владу, па и мене лично, био и остао на становишту да у времену општих интеграција нема много смисла тежити дезинтеграцији, да је даља фрагментација Балкана непожељна, и да би се Србија и Црна Гора заједно лакше приближиле Европској унији, нико из Србије није ни на који начин утицао на ток и исход црногорског референдума. Ми смо сматрали да је неправедно и неразумно ако 260 хиљада црногорских држављана са боравком у Србији буде лишено права гласа на референдуму поготово ако то право имају и користе Црногорци из, на пример, Аустралије или Аргентине, али смо прихватили европску одлуку да тако буде. Сматрали смо да је за одрживост референдумске одлуке добро ако се за њу изјасни бар један више од половине укупног броја уписаних бирача, као што је, на пример, био случај у Квебеку, али је и та сугестија одбачена. Србија је, дакле, доследно деловала помирљиво и разложно, у складу са одлукама заједнице држава којој жели да се придружи, а исход референдума прихватила је без одушевљења, али и без имало зле крви. Самостална Црна Гора је призната и дипломатски односи успостављени. Везе између народа Србије и Црне Горе толико су дубоке и чврсте будући да почивају на пореклу, заједничкој историји, култури, језику и вероисповести, да заиста нема политичке силе, споља или изнутра, која би их могла озбиљно пореметити.
Добра воља Србије према новом суседу потврђена је и приликом недавног званичног признавања Црне Горе, када је Влада Србије, истог дана, донела одлуку да се црногорским држављанима са боравиштем у Србији олакша да, уколико тако желе, узму двојно држављанство, као и да црногорски студенти који се школују у Србији буду у истом положају у којем су њихове српске колеге. Нема, дакле, никаквог разлога за стрепњу да би осамостаљење Црне Горе само по себи могло да буде узрок неких озбиљних поремећаја стабилности у региону: опасност те врсте, као што ћу нешто касније покушати да покажем, долази са друге стране. Ако се, међутим, ипак буде показало да одлуке европских чинилаца у читавом процесу осамостаљења Црне Горе нису биле сасвим срећне, одговорност за то неће бити на страни Србије, која је на време и на легитиман начин изнела своје резерве. Тешко је оспорити да се Србија у читавом процесу осамостаљења Црне Горе доследно понашала у духу демократске толеранције и конструктивности, управо оном духу који, госпође и господо, представља основну вредност, па и залогу опстанка Европске заједнице.
Стало ми је до тога да вам, у наставку, предочим да је истим начелима праведности, конструктивности и компромиса обележено држање Србије према сложеном и потенцијално вишеструко опасном проблему њене јужне покрајине, Косова. То је данас без сумње један од најтежих проблема Европе уопште, можда највише зато што је у основи свега, просто речено, претња голим насиљем. Албанци на Косову траже једино пуну независност и међународно признање, и то одмах, а - као што се у УН и ЕУ мора добро знати - способни су и спремни да прибегну организованом насиљу уколико им то буде ускраћено. Непристајање Србије да се, ради удовољавања ономе који прети, одрекне дела своје територије засновано је пре свега на документима међународног права, почевши од Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија, до низа изричитих одлука Савета безбедности. Али, такав став има упориште и у неким другим, политичким и моралним, обзирима којих би, бар колико и правних аргумената, међународна заједница требало да буде свесна. Више или мање дискретне поруке, које у последње време стижу из света у Београд, наговештавајући "неки облик" независности као будући статус Косова, делују обесхрабрујуће и као да губе из вида непосредне и неминовне последице једног таквог наметнутог решења.
Србија чврсто и искрено верује у то да би кршење суверенитета и територијалног интегритета једне демократске државе било подривање самих темеља на којима почива међународни поредак. Али поред тог, најначелнијег од свих могућих обзира, не треба губити из вида то да би давање независности Косову значило прихватање масовног кршења људских права, али и етничког чишћења као легитимних средстава за стицање независности. Што се Србије тиче, она сасвим сигурно не би признала наметнуто решење и независност Косова и Метохије, а тај чин би, сагласно Резолуцији Скупштине Србије, био проглашен ништавним и правно неважећим, што би имало пуну подршку огромне већине грађана. Ми бисмо тако поступили и из уверења да на тај начин не бранимо само своју слободу и демократско уређење, него и регионалну стабилност, па и темељне принципе међународног поретка. Нема сумње да би евентуално наметнуто решење косовског питања довело Србију у изванредно тежак положај - подједнако када је реч о унутрашњим приликама, о односима са окружењем, или о најширем међународном контексту.
Можда је прави тренутак да боље размислимо о тежини последица које би изазвала одлука да се Србији наметне решење за Косово и Метохију. Питање је шта у том случају Србија може, а шта мора и шта би требало да чини. Одговор на ово питање понајвише лежи у неколико суштинских чињеница које сам навео приликом обраћања Скупштини Србије, када је утврђена Резолуција о преговорима о будућем статусу јужне српске покрајине. Тада сам рекао да је Косово и Метохија питање будућности Србије и живота свих њених грађана и подвукао да је Косово и Метохија део Србије, и то не само као део њене историје, него и њене садашњости и њене будућности. Рекао сам да, када говоримо о Косову, говоримо о нашем народу, нашој територији, нашем предању и култури - заправо о самим нашим коренима и нашем идентитету.
Треба да будете сигурни, госпође и господо, да све релевантне политичке странке и огромна већина грађана Србије у ово чврсто верује. Шта је онда судбина Србије ако се, мимо њене воље, и противно фундаменталним начелима међународног права, отме Косово и Метохија и тако погазе суштински државни и национални интереси Србије? Скупштина Србије би сигурно одлучно одбацила свако наметнуто решење, и то би неминовно била она преломна тачка која би на дужи рок битно одредила сва дешавања у Србији, њену политику, њен живот, свеукупне односе у самој земљи, али и однос Србије према свету.
Србија са пуном озбиљношћу суделује у бечким преговорима о будућности Косова и има конструктивне одговоре на сва питања која се постављају. Ми смо уверени у то да се добро осмишљеном децентрализацијом могу створити услови за опстанак, безбедност и повратак угроженог неалбанског становништва, чиме би био сачуван мултиетнички састав покрајине. Албанци би имали суштинску аутономију, највећу коју појам аутономије у најширем тумачењу дозвољава. То значи потпуну самоуправу у доменима законодавне, извршне и судске власти, чак уз могућност приступања регионалним и финансијским међународним организацијама. Гарант оваквог решења требало би да буде међународна заједница, као учесник у преговорима и потписник споразума.
Мора се, нажалост, констатовати да преговори у Бечу не иду добро и да у области децентрализације нема напретка највише због потпуне несавитљивости албанске стране, која не прихвата чак ни наговештај неког компромиса. Како Београд види ствар, кад се већ одустало од начела да испуњење стандарда мора да претходи преговорима о статусу, недопустиво је одлучивати о статусу ако није решено бар питање децентрализације. При томе је посебно погрешно инсистирати на строго одређеним временским роковима, што и иначе компликовану и осетљиву ситуацију чини још напетијом и потенцијално експлозивном.
Ово је, кратко изложено, наше виђење данас вероватно највећег регионалног и једног од највећих европских проблема. Његово решавање зато захтева аутентично европски приступ, који ће довести до трајног а не привременог, темељног а не површног, свеобухватног а не једностраног исхода. Битније је од свега да се на осетљивом подручју Балкана поново не отвори Пандорина кутија мењања граница, што ће се неминовно догодити ако се, при тражењу решења, буде следио искључиви захтев Албанаца за стицање независности. Једини начин да се то избегне јесте примена богатих европских искустава. Ако је Европа успела да, различитим конституционалним и институционалним решењима, на највећем делу континента обезбеди јединство у етничкој, културној и верској разноврсности, нема разлога да се то не оствари и у њеном југоисточном региону. Оно што важи за Европу важи и за Балкан или, боље речено, за Балкан важи управо зато што важи за Европу.
Забринутост мора да изазове чињеница да сарадња са Хашким трибуналом и данас представља најозбиљнију, тачније, једину преосталу стварну препреку приближавању Србије европским интеграцијама, али - то треба рећи отворено - и препреку сваком другом виду опоравка и напретка државе. Ово се најбоље могло видети када је, почетком маја, отказан наставак преговора о приступању Србије Споразуму о стабилизацији и придруживању, чиме су једним потезом доведени у питање сви напори Владе Србије за бржим напретком у европским интеграцијама. Ово је, у основи, учињено само и искључиво због неипуњења изричитог услова да се Хагу изручи један човек, чиме је читав проблем, по нашем осећању, заиста изишао из нормалних политичких пропорција. Тиме хоћу да кажем да се доспело у ситуацију да од изручења једног човека, колико год да су оптужбе против њега заиста крајње озбиљне, непосредно зависи не само судбина једне државе и једног осмомилионског народа већ и будућност демократског поретка, па - у крајњој линији - и стабилност једног традиционално осетљивог дела Европе.
У контексту питања сарадње Србије са Хашким трибуналом, указаћу вам, госпође и господо, на једну чисто нумеричку чињеницу. Према подацима којима располажем, од укупно 108 Срба који су оптужени за ратне злочине, пред судом се налази 51, на издржавању казне има их 15, казну је издржало 8, против њих 16 оптужница је из разних разлога повучена, у току суђења или пре њега умрло је 12, док се на слободи налази још укупно 6 оптуженика. Решеност и спремност власти у Србији да испуне своју преузету међународну обавезу према Хашком трибуналу ни на који начин није могуће довести у питање. Подсећам да је, пошто су Милошевић и неки од других оптуженика изручени Хагу још 2001. године, и после доношења Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, садашња Влада само током претходне две године изручила чак 16 оптуженика. За изручење Младића не само што постоји политичка воља него су на задатку његовог лоцирања ангажовани апсолутно сви потенцијали које једна демократска држава има на располагању. Па ипак, и упркос томе што смо спремни да пружимо сваку врсту доказа да чинимо све што можемо, одлука о прекиду преговора, са свим својим ризичним последицама, остаје на снази, а Дамоклов мач окончања сарадње са Хагом наставља да виси над Србијом.
Свако ко учини напор да, бар за тренутак, читаву ситуацију обухвати једним непристрасним погледом мораће да закључи како су улози у поражавајућем нескладу са оним што је на коцки. Заправо се доспело у положај да услов опстанка читаве једне европске демократије буде привођење правди само једног оптуженика, што је апсурдно чак и када се то привођење тумачи као ствар принципа или кредибилитета. Чини ми се да нећу претерати ако кажем да је у читавој европској, па и светској историји тешко наћи преседан за толику потребу да се изолује и елиминише један човек. Све то, разуме се, ни у чему не мења положај у којем су се нашли мој народ и моја земља. Србија, верујем, у том положају у најмању руку има право да зна на који начин може да докаже како чини све што је у њеној, и уопште људској, моћи да своје обавезе испуни. То је најбољи начин да се докаже стално истицана спремност Европе да Србији помогне и подржи је, и у исто време да се крене са мртве тачке до које се, у решавању једног озбиљног проблема, доспело.
Стало ми је до тога да вам предочим чињеницу да Србија постаје уморна од сталних притисака и условљавања. Док се, с једне стране, говори о партнерском односу са Београдом, још се није догодило да пријатељска рука подршке буде пружена без оног фаталног ‘ако’. Молим да схватите како овде није реч о опстанку једне владе или било које страначко-политичке опције, већ о перспективи демократског уређења, регионалне стабилности, па најзад и о елементарним принципима праведности и равноправности. Та непрестана изложеност притисцима и потреба сталног доказивања конструктивности не може остати без последица, а ја верујем у то да корени разочарања, фрустрације и горчине, за које се каже да се у Србији осећају, потичу управо одатле.
Ако би међународна заједница показала више разумевања за искреност напора Београда да уклони преосталу препреку у виду окончања сарадње са Хашким трибуналом или ако би бар јасније одредила критеријуме који би били довољни да се отклони неповерење према властима у Србији, ако би дошло до неког знака подршке који би био више од реторичког излива, да као пример узмем изједначавање визног режима са оним који уживају Румунија, Бугарска или Хрватска - уопште не сумњам у најбоље резултате који би из таквог приступа следили. Ово што говорим заиста није апел за материјалну помоћ, привилегије или за неки гест посебне великодушности, већ искључиво за равноправност и оно што се енглеским изразом зове "benefit of the doubt". При свему томе, не треба губити из вида да негде у крајњој линији лежи и интерес који је заједнички и Европи, и Уједињеном Краљевству, и Србији - најзад, читавом свету будућности, мира и здравог разума.
Када се све узме у обзир, госпође и господо, за Србију би, поготово у положају у којем се налази, веома много значило да може да рачуна на разумевање Велике Британије као свог традиционалног савезника у свим великим историјским искушењима. У уверењу да ће таквог разумевања бити и да ће старо и у најтежим временима доказано пријатељство Србије и Уједињеног Краљевства доживети нови процват, изражавам вам захвалност на пажњи са којом сте ме саслушали.”