Састав Владе
Дејан Ристић
Министар информисања и телекомуникација
Рођен је у Београду 20. априла 1972. године. Историчар је и један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем.
Обављао је дужности управника Народне библиотеке Србије, директора Музеја жртава геноцида, државног секретара за културу, као и бројне друге.
Бави се дипломатском историјом (српско-британски и српско-француски односи крајем 19. и почетком 20. века; југословенско-алжирски односи од 1954. године), Холокаустом, односом државе и традиционалних верских заједница у 20. веку, културном историјом и културом сећања.
Аутор је више десетина научних радова и књига, међу којима се посебно истиче научна монографија под насловом ,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838–1941ˮ, на основу које су ,,Филмске новостиˮ снимиле документарни филм ,,Сећања из пепелаˮ.
Превео је дела проф. др Јана Кершоа ,,Хитлер – Хибрис: 1889–1936ˮ и ,,Хитлер – Немезис: 1936–1945ˮ, проф. др Сузан Вајс Бауер ,,Историја старог света: прве цивилизацијеˮ, ,,Историја старог света: прва царстваˮ, ,,Историја старог света: први преображајиˮ, двотомне ,,Историје средњовековног света: од христијанизације цара Константина I Великог до Првог крсташког ратаˮ, као и проф. др Филипа К. Хитија ,,Творци арапске историјеˮ (као копреводилац).
Учесник је међународних стручних и научних скупова одржаних у Београду, Лондону, Трондхајму, Јерусалиму, Бечу, Хагу, Амстердаму, Тел Авиву, Истанбулу, Братислави, Прагу, Москви, Ослу, Хелсинкију, Бриселу, Лувену, Луксембургу, Хаифи, Лихтенштајну, Букурешту, Љубљани и др.
Похађао је специјализоване едукације у Јерусалиму и Лондону из области државне управе и истраживања Холокауста.
Коаутор је Националне поставке Републике Србије под називом ,,Војни меморијали и места страдања из Другог светског ратаˮ, која је освојила прву награду на Међународној изложби ,,Меморијал 2011ˮ (Москва, 2011), као и изложби ,,Петар Први Карађорђевић – краљ и ратникˮ (Топола, Задужбина краља Петра Првог Карађорђевића, 2011) и ,,Сећајте се моји мене јер ме више немаˮ (Београд, Историјски музеј Србије, 2011).
Координирао је активности на изради номинационих досијеа за унос славе (нематеријално културно наслеђе), телеграма којим је Аустроугарска објавила рат Србији 1914. године (покретно културно наслеђе) и стећака (непокретно културно наслеђе) на Унескове листе светске културне баштине.
Током рада у Народној библиотеци Србије посебну пажњу посветио је заштити и обогаћивању националног фонда, стручном раду, издавачкој делатности, као и унапређењу међународне библиотечке сарадње. Успоставио је модел националне библиотеке као мултифункционалне установе културе. Народна библиотека Србије у том раздобљу добила је читав низ високих одличја попут Сретењског ордена другог степена, Изванредног златног беочуга, Награде града Београда за најбољу књигу у области хуманистичких наука у 2012. години, као и признања на међународним сајмовима књига у Београду и Подгорици и др. Иницирао је и спровео законску процедуру за увођење академског обавезног примерка.
Успоставио је Национални дан књиге.
Утемељио је Националну награду у области библиотекарства Јанко Шафарик.
Основао је Фондацију Народне библиотеке Србије и Фондацију Музеја жртава геноцида.
Током обављања дужности директора Музеја жртава геноцида, у периоду од 2021. до 2024. године, спровео је потпуну реорганизацију те националне установе културе, која је под његовим руководством доживела брз и свеобухватан преображај. Збирке и фондови Музеја обогаћени су са неколико десетина хиљада прворазредно вредних историјских и других материјалних извора који сведоче о страдању Срба у периоду Другог светског рата, а посебно током геноцида спроведеног над њима од стране НДХ. Истовремено, под његовим руководством Музеј је објавио више десетина научних студија, реализовао више десетина изложби у Србији и иностранству (Француска, Кина, Словачка, Северна Македонија, Босна и Херцеговина, Црна Гора), организовао више од стотину образовних програма у Србији и другим државама, продуцирао више документарно–играних филмова...
Лично је заслужан за откриће списка дела српске деце спасене током акције Диане Будисављевић, као и Директиве бр. 25, којом је Адолф Хитлер 28. марта 1941. године наредио напад на Краљевину Југославију, који су похрањени у Музеју жртава геноцида.
Добитник је ,,Печата Матице српскеˮ, Спомен-медаље Министарства одбране, ,,Златне значке КПЗ Србијеˮ, Повеље захвалности Филолошког факултета у Београду, плакете Факултета музичке уметности у Београду, признања Народног музеја Србије, Музеја науке и технике, ,,Филмских новостиˮ, Народне библиотеке ,,Радоје Домановићˮ у Лесковцу, НЦ ,,Одбранаˮ Министарства одбране за најбољег сарадника...
Ожењен је и отац двоје деце.
