П:
О:
Читај ми
Скупштина једногласно усвојила план Владе Србије за Косово
Београд,
29. април 2004.
Скупштина Србије једногласно је данас усвојила План за политицко решење ситуације на Косову и Метохији који је предложила Влада Републике Србије. За План је гласало 208 посланика, против и уздржаних није било, а седморо од укупно 215 присутних посланика, није гласало. Председник Владе Републике Србије Војислав Коштуница, који је посланицима Скупштине Србије образложио овај документ, у свом излагању је рекао:
Аутор:
Танјуг
Даме и господо посланици,
Резолуција о Косову и Метохији коју је ова Скупштина усвојила 26. марта обавезала је Владу Србије да припреми предлог политичког решења садашње ситуације на Косову и Метохији. Морам да кажем да у односу на претходне декларације и резолуције о Косову и Метохији које је ова Скупштина усвајала, а усвојила је неколико таквих декларација и резолуција 2001. и 2003. године, ова која је усвојена 26. марта прва је која тражи посебне заштитне мере и гаранције за Србе и неалбанце на Косову и Метохији.
И поред општег мишљења у нашој јавности и става политичких власти у Србији да треба свим расположивим средствима бранити и одбранити Србе и остале неалбанце на Косову и Метохији од албанске стратегије, сецесије и етничког чишћења, Србија до сада практично није имала конкретан план трајне заштите угроженог становништва, приватне и јавне имовине и верских и културних добара у покрајини. Последњи масовни талас етничког чишћења који се догодио 17. и 18. марта ове године представља најозбиљније упозорење да се одлучно предузму активности у том правцу.
Дакле, Влада и по обавези коју је добила од Скупштине, прво је образовала једну Радну групу која је припремила прву верзију плана, затим је усвојила Нацрт плана, али о самом тексту плана, то желим посебно да истакнем, вођена је расправа и пре ове данашње у Скупштини Србије и у тој расправи су поред председника Скупштине и Владе учествовали и председници свих парламентарних странака, као и експерти које су одредиле странке представљене у Скупштини Србије.
Тако смо и дошли до текста Плана који је пред вама. Са суштином Плана упознати су такође представници косовских Срба и посланици коалиције "Повратак" у Скупштини Косова и Метохије. Са суштином, само не и текстом Плана, дакле, основном замисли Плана упознати су и амбасадори и поједини политички директори министарстава иностраних послова чланица Контакт групе, као и специјални представник генералног секретара Уједињених нација на Косову и Метохији. Наравно, нећу улазити у појединости овога плана, он је довољно обиман, довољно конкретан, а ништа мање није конкретно ни образложење које иде уз овај план, већ ћу у најкраћим цртама изложити шта стоји иза овог плана, шта Влада Србије сматра, уз подршку наравно Народне скупштине, да се овим планом може постићи на побољшању, и то суштинском побољшању прилика на Косову и Метохији за оне чији су животи угрожени, чија се права свакодневно вређају, газе, а то су Срби и неалбанци на Косову и Метохији.
Резолуција и план су, наравно, пре свега подстакнути насиљем од 17. марта, мада оно за нас није представљало изненађење. Стање на Косову од јуна 1999. у присуству међународне заједнице у њеном цивилном и војном облику карактерише велики број, прво етнички мотивисаних зверских злочина, затим неповратак расељених и неслобода кретања на Косову и Метохији. И за оне који су склони томе да укажу, или су бар једно време у међународној заједници указивали на то да је стање алармантно после 17. марта, само треба рећи да су последице гажења људских права на Косову и Метохији много теже пре 17. марта, јер је заправо већина прогнаних прогнана после 10. јуна 1999. године са Косова и Метохије.
Могли су се често чути ставови у међународној заједници да ствари треба да се врате баш због тога на стање пре 17. марта, да како се говори, треба извршити рестаурацију претходног стања. Ствари, међутим, не треба да се врате на стање ни пре 17. марта, ни после 17. марта. Потребно је једноставно нешто треће. Потребне су, прво, јаче, одређеније мере безбедности, шири мандат КФОР-а и полиције УНМИК-а. Али, то је друго, то није довољно, потребно је и политичко решење. Уз све мере безбедности, са већим или мањим бројем војника КФОР-а, до сада нису дали резултате. Потребно је једно јасно одређено, чврсто политичко решење.
Одмах да кажем да два документа с којима се појавио УНМИК, која су узајамно повезана у последње време, то су Стандарди за Косово, усвојени децембра прошле године, и крајем марта усвојени План примене косовских стандарда, апсолутно ма колико били обимни нису довољни. Парадоксално је да су можда и сувише добри, али за неке друге прилике, а не за косовске прилике. Они су можда исувише добри, али имају само једну ману, они су потпуно неостварљиви на Косову и Метохији. Стандарди и косовска стварност, дакле ови Стандарди за Косово које је УНМИК израдио и косовска стварност, то вам је као небо и земља.
Ја ћу само навести једно место, место које је стављено као мото, као водећа идеја на овом документу Стандарди за Косово од 10. децембра 2003. године који гласи овако, цитирам: "За Косово где су сви, без обзира на етничко порекло, расу или религију слободни да живе, раде и путују без страха, непријатељстава или опасности, где постоји толеранција, правда и мир за свакога." А затим је наравно остварење овог мултиетничког раја, јер овде се не може радити ни о чему другом него о мултиетничком рају, временски орочено на 2005. годину. Дакле, све ово треба да се достигне, постигне, оствари ни мање ни више него до 2005. године. Сматрало се и сматра УНМИК да је то реално постићи 2005. године. Иначе, поставља се питање зашто би се баш ова година помињала. Стандарди су за Косово писани као да на Косову имамо неколико националних заједница, не само формално, већ и стварно равноправних у свему. Као да на Косову није проблем у томе што се врши насиље, прогон и погром од стране надмоћне, бројчане албанске већине над српском и неалбанском мањином. Они су писани, стандарди, као да ствари треба само мало на Косову поправити, а не мењати из корена. И уопште поставља се питање чиме објаснити то нестрпљење, 2005. година, када је реч о решавању косовског питања, у поређењу са неограниченим стрпљењем када је реч о неким другим етничким напетостима и сукобима у свету, рецимо, када је реч о кипарском питању.
Политика међународне заједнице коју на Косову и Метохији представљају и спроводе УНМИК и КФОР показала се досад крајње неефикасном у практичној примени мандата на основу Резолуције Савета безбедности 1244. Петогодишње спровођење ове политике значило је у пракси две ствари: прво, приближавање циљу косметских Албанаца о отцепљењу Косова, али и друго, исто такође њиховом циљу потпуног етничког чишћења Косова и Метохије. Косово и Метохија полако и сигурно постаје моноетничко подручје и то пред очима и уз масовно присуство представника међународне цивилне и војне мисије. Овакав процес Србија не сме да дозволи ни због себе, ни због читавог региона, најзад ни због Европе чији је Србија иначе део, суштински ако није формално, као друге чланице ЕУ.
Политика Србије према Косову и Метохији морала би од сада да се заснива на овом плану којим се гарантује статус, опстанак и повратак Срба у покрајину. И одмах да кажем, и то је веома важно, овај план је у потпуности сагласан са међународним и унутрашњим документима о Косову и Метохији, само што им додаје још нешто, један неопходан недостајући елеменат, а то је систем правних и институционалних гаранција за угрожено српско становништво у покрајини. Будући да је ово питање досад било нерешено и да је такво стање ствари омогућавало Албанцима спровођење стратегије етничког чишћења, применом овог плана решава се највећи проблем и највећи досадашњи неуспех међународне управе у покрајини.
План Владе Србије који је пред Вама не прејудицира такозвани коначни статус Косова и Метохије. То је иначе приговор који су истицали албански сецесионисти и који су неопрезно или намерно прихватали неки представници међународне заједнице и садашње управе у покрајини. То, међутим, није питање коначног статуса, није питање којим ми треба да се бавимо и ми се њиме не бавимо ни стратешки, ни у овом документу. За нас је статус Косова регулисан уставом Србије и ставовима у Резолуцији 1244 којима се утврђује сувереност и територијални интегритет СРЈ, односно данас Србије и Црне Горе и план суштинске аутономије покрајине у њеном оквиру. Друго, овај план не доводи у питање, а то је исто један од приговора који се може чути у јавности, идеју и вредности мултиетничког друштва, већ представља средство и пут да се до таквог друштва дође. Данас то није могућно, није могућно ни ове историјске, преломне 2005. године, очигледно уопште да у блиској будућности није могућно. Треће, овај план се не залаже ни за етничку поделу Косова, као што се врло често приговара, премда је отворено говорећи и етничка подела Косова боља од етничког чишћења Косова, односно етнички чистог Косова.
План се једноставно залаже за децентрализацију власти на Косову и Метохији. И одмах да кажем да тај план у том погледу, залагању за децентрализацију власти, за један облик децентрализације власти на Косову и Метохији подсећа у нечему на оне моделе који су примењивани у региону, рецимо на један модел који је дао резултата после рата и етничких сукоба у Босни и Херцеговини и Македонији. Дакле, тај модел је предвиђен Дејтонским, у случају БиХ, и Охридским споразумом у случају Македоније, чији је гарант међународна заједница. Али да додам још нешто, на југу Србије примењује се доста успешно по оцени међународне заједнице, мултиетнички експеримент. Ако он у овом часу није могућ, ако та врста суживота Срба и Албанаца није могућа на Косову, зашто макар аутономија као средство заштите Срба и неалбанаца не би била спроводљива.
Да кажем посебно, то се не истиче, али на неки начин се подразумева у многим критикама овог плана у међународној заједници, рећи ћу нешто што је само по себи јасно, али осећам потребу да то истакнем - овај план није предлог, наравно, пошто је план, пошто је план политичког решења, није предлог насилног већ политичког решења косовског питања. Овај план није позив да се пале куће, цркве, културни споменици, није позив да се људи зверски убијају и прогоне из својих домова, већ предлаже како да се у својим основним правима, пре свега у праву на живот, заштити обесправљена мањина Срба. Овај план Владе Србије строго се држи мандата који је поверила Скупштина својом Резолуцијом о Косову и Метохији од 26. марта ове године, а наравно, дозволите да Вас подсетим, израда предлога политичког решења садашње ситуације на Косову и Метохији по Резолуцији подразумевала је или требало је да се креће, кад је реч о овом плану Владе Србије, у оквиру три начелна става. Прво, да је Косово и Метохија неотуђиви део Србије и државне заједнице Србија и Црна Гора, друго, да Србија мора да осигура опстанак, безбедност и повратак косметских Срба и треће, да Срби на Косову и Метохији морају да имају нове институционалне гаранције свога положаја и бољу заштиту својих права.
Полазећи од поменуте резолуције, план Владе Србије има у виду релевантне међународне конвенције о заштити основних права и слобода, људских права и права националних заједница, а посебно има у виду бројна европска искуства у заштити права националних заједница путем заснивања територијалне аутономије, дакле, заштити права мањина ослањајући се на територијалну аутономију. Значи да у упоредном смислу, овај документ није ништа изузетно у европским релацијама заштите права појединих категорија становништва. Разлика у односу на битна решења заштите мањинских права територијалне аутономије у Европи је само у томе што су цивилизоване европске државе ту врсту проблема решавале одмах мирно и споразумно, по правилу онемогућавајући етничке сукобе и етничке погроме, као што је онај који се на Косову и Метохији догодио 17. и 18. марта и као што се уосталом етнички погром Албанаца над Србима тихо одвија од 10. јуна 1999. године.
Дакле, ако је међународна заједница, све у свему, подбацила у спречавању етничког чишћења Косова и Метохије од почетка свог мандата и ако се оглушила о сталне захтеве Београда и косметских Срба о бољој институционалној заштити српске заједнице, сада се међународној заједници једноставно указује прилика да покаже одлучност у решавању овог најтежег питања. Усвајајући овај план морамо бити свесни тога да његово спровођење није наравно у нашим рукама, већ је као и целокупна политика на Косову и Метохији у великој мери у рукама међународне заједнице.
Резолуција о Косову и Метохији коју је ова Скупштина усвојила 26. марта обавезала је Владу Србије да припреми предлог политичког решења садашње ситуације на Косову и Метохији. Морам да кажем да у односу на претходне декларације и резолуције о Косову и Метохији које је ова Скупштина усвајала, а усвојила је неколико таквих декларација и резолуција 2001. и 2003. године, ова која је усвојена 26. марта прва је која тражи посебне заштитне мере и гаранције за Србе и неалбанце на Косову и Метохији.
И поред општег мишљења у нашој јавности и става политичких власти у Србији да треба свим расположивим средствима бранити и одбранити Србе и остале неалбанце на Косову и Метохији од албанске стратегије, сецесије и етничког чишћења, Србија до сада практично није имала конкретан план трајне заштите угроженог становништва, приватне и јавне имовине и верских и културних добара у покрајини. Последњи масовни талас етничког чишћења који се догодио 17. и 18. марта ове године представља најозбиљније упозорење да се одлучно предузму активности у том правцу.
Дакле, Влада и по обавези коју је добила од Скупштине, прво је образовала једну Радну групу која је припремила прву верзију плана, затим је усвојила Нацрт плана, али о самом тексту плана, то желим посебно да истакнем, вођена је расправа и пре ове данашње у Скупштини Србије и у тој расправи су поред председника Скупштине и Владе учествовали и председници свих парламентарних странака, као и експерти које су одредиле странке представљене у Скупштини Србије.
Тако смо и дошли до текста Плана који је пред вама. Са суштином Плана упознати су такође представници косовских Срба и посланици коалиције "Повратак" у Скупштини Косова и Метохије. Са суштином, само не и текстом Плана, дакле, основном замисли Плана упознати су и амбасадори и поједини политички директори министарстава иностраних послова чланица Контакт групе, као и специјални представник генералног секретара Уједињених нација на Косову и Метохији. Наравно, нећу улазити у појединости овога плана, он је довољно обиман, довољно конкретан, а ништа мање није конкретно ни образложење које иде уз овај план, већ ћу у најкраћим цртама изложити шта стоји иза овог плана, шта Влада Србије сматра, уз подршку наравно Народне скупштине, да се овим планом може постићи на побољшању, и то суштинском побољшању прилика на Косову и Метохији за оне чији су животи угрожени, чија се права свакодневно вређају, газе, а то су Срби и неалбанци на Косову и Метохији.
Резолуција и план су, наравно, пре свега подстакнути насиљем од 17. марта, мада оно за нас није представљало изненађење. Стање на Косову од јуна 1999. у присуству међународне заједнице у њеном цивилном и војном облику карактерише велики број, прво етнички мотивисаних зверских злочина, затим неповратак расељених и неслобода кретања на Косову и Метохији. И за оне који су склони томе да укажу, или су бар једно време у међународној заједници указивали на то да је стање алармантно после 17. марта, само треба рећи да су последице гажења људских права на Косову и Метохији много теже пре 17. марта, јер је заправо већина прогнаних прогнана после 10. јуна 1999. године са Косова и Метохије.
Могли су се често чути ставови у међународној заједници да ствари треба да се врате баш због тога на стање пре 17. марта, да како се говори, треба извршити рестаурацију претходног стања. Ствари, међутим, не треба да се врате на стање ни пре 17. марта, ни после 17. марта. Потребно је једноставно нешто треће. Потребне су, прво, јаче, одређеније мере безбедности, шири мандат КФОР-а и полиције УНМИК-а. Али, то је друго, то није довољно, потребно је и политичко решење. Уз све мере безбедности, са већим или мањим бројем војника КФОР-а, до сада нису дали резултате. Потребно је једно јасно одређено, чврсто политичко решење.
Одмах да кажем да два документа с којима се појавио УНМИК, која су узајамно повезана у последње време, то су Стандарди за Косово, усвојени децембра прошле године, и крајем марта усвојени План примене косовских стандарда, апсолутно ма колико били обимни нису довољни. Парадоксално је да су можда и сувише добри, али за неке друге прилике, а не за косовске прилике. Они су можда исувише добри, али имају само једну ману, они су потпуно неостварљиви на Косову и Метохији. Стандарди и косовска стварност, дакле ови Стандарди за Косово које је УНМИК израдио и косовска стварност, то вам је као небо и земља.
Ја ћу само навести једно место, место које је стављено као мото, као водећа идеја на овом документу Стандарди за Косово од 10. децембра 2003. године који гласи овако, цитирам: "За Косово где су сви, без обзира на етничко порекло, расу или религију слободни да живе, раде и путују без страха, непријатељстава или опасности, где постоји толеранција, правда и мир за свакога." А затим је наравно остварење овог мултиетничког раја, јер овде се не може радити ни о чему другом него о мултиетничком рају, временски орочено на 2005. годину. Дакле, све ово треба да се достигне, постигне, оствари ни мање ни више него до 2005. године. Сматрало се и сматра УНМИК да је то реално постићи 2005. године. Иначе, поставља се питање зашто би се баш ова година помињала. Стандарди су за Косово писани као да на Косову имамо неколико националних заједница, не само формално, већ и стварно равноправних у свему. Као да на Косову није проблем у томе што се врши насиље, прогон и погром од стране надмоћне, бројчане албанске већине над српском и неалбанском мањином. Они су писани, стандарди, као да ствари треба само мало на Косову поправити, а не мењати из корена. И уопште поставља се питање чиме објаснити то нестрпљење, 2005. година, када је реч о решавању косовског питања, у поређењу са неограниченим стрпљењем када је реч о неким другим етничким напетостима и сукобима у свету, рецимо, када је реч о кипарском питању.
Политика међународне заједнице коју на Косову и Метохији представљају и спроводе УНМИК и КФОР показала се досад крајње неефикасном у практичној примени мандата на основу Резолуције Савета безбедности 1244. Петогодишње спровођење ове политике значило је у пракси две ствари: прво, приближавање циљу косметских Албанаца о отцепљењу Косова, али и друго, исто такође њиховом циљу потпуног етничког чишћења Косова и Метохије. Косово и Метохија полако и сигурно постаје моноетничко подручје и то пред очима и уз масовно присуство представника међународне цивилне и војне мисије. Овакав процес Србија не сме да дозволи ни због себе, ни због читавог региона, најзад ни због Европе чији је Србија иначе део, суштински ако није формално, као друге чланице ЕУ.
Политика Србије према Косову и Метохији морала би од сада да се заснива на овом плану којим се гарантује статус, опстанак и повратак Срба у покрајину. И одмах да кажем, и то је веома важно, овај план је у потпуности сагласан са међународним и унутрашњим документима о Косову и Метохији, само што им додаје још нешто, један неопходан недостајући елеменат, а то је систем правних и институционалних гаранција за угрожено српско становништво у покрајини. Будући да је ово питање досад било нерешено и да је такво стање ствари омогућавало Албанцима спровођење стратегије етничког чишћења, применом овог плана решава се највећи проблем и највећи досадашњи неуспех међународне управе у покрајини.
План Владе Србије који је пред Вама не прејудицира такозвани коначни статус Косова и Метохије. То је иначе приговор који су истицали албански сецесионисти и који су неопрезно или намерно прихватали неки представници међународне заједнице и садашње управе у покрајини. То, међутим, није питање коначног статуса, није питање којим ми треба да се бавимо и ми се њиме не бавимо ни стратешки, ни у овом документу. За нас је статус Косова регулисан уставом Србије и ставовима у Резолуцији 1244 којима се утврђује сувереност и територијални интегритет СРЈ, односно данас Србије и Црне Горе и план суштинске аутономије покрајине у њеном оквиру. Друго, овај план не доводи у питање, а то је исто један од приговора који се може чути у јавности, идеју и вредности мултиетничког друштва, већ представља средство и пут да се до таквог друштва дође. Данас то није могућно, није могућно ни ове историјске, преломне 2005. године, очигледно уопште да у блиској будућности није могућно. Треће, овај план се не залаже ни за етничку поделу Косова, као што се врло често приговара, премда је отворено говорећи и етничка подела Косова боља од етничког чишћења Косова, односно етнички чистог Косова.
План се једноставно залаже за децентрализацију власти на Косову и Метохији. И одмах да кажем да тај план у том погледу, залагању за децентрализацију власти, за један облик децентрализације власти на Косову и Метохији подсећа у нечему на оне моделе који су примењивани у региону, рецимо на један модел који је дао резултата после рата и етничких сукоба у Босни и Херцеговини и Македонији. Дакле, тај модел је предвиђен Дејтонским, у случају БиХ, и Охридским споразумом у случају Македоније, чији је гарант међународна заједница. Али да додам још нешто, на југу Србије примењује се доста успешно по оцени међународне заједнице, мултиетнички експеримент. Ако он у овом часу није могућ, ако та врста суживота Срба и Албанаца није могућа на Косову, зашто макар аутономија као средство заштите Срба и неалбанаца не би била спроводљива.
Да кажем посебно, то се не истиче, али на неки начин се подразумева у многим критикама овог плана у међународној заједници, рећи ћу нешто што је само по себи јасно, али осећам потребу да то истакнем - овај план није предлог, наравно, пошто је план, пошто је план политичког решења, није предлог насилног већ политичког решења косовског питања. Овај план није позив да се пале куће, цркве, културни споменици, није позив да се људи зверски убијају и прогоне из својих домова, већ предлаже како да се у својим основним правима, пре свега у праву на живот, заштити обесправљена мањина Срба. Овај план Владе Србије строго се држи мандата који је поверила Скупштина својом Резолуцијом о Косову и Метохији од 26. марта ове године, а наравно, дозволите да Вас подсетим, израда предлога политичког решења садашње ситуације на Косову и Метохији по Резолуцији подразумевала је или требало је да се креће, кад је реч о овом плану Владе Србије, у оквиру три начелна става. Прво, да је Косово и Метохија неотуђиви део Србије и државне заједнице Србија и Црна Гора, друго, да Србија мора да осигура опстанак, безбедност и повратак косметских Срба и треће, да Срби на Косову и Метохији морају да имају нове институционалне гаранције свога положаја и бољу заштиту својих права.
Полазећи од поменуте резолуције, план Владе Србије има у виду релевантне међународне конвенције о заштити основних права и слобода, људских права и права националних заједница, а посебно има у виду бројна европска искуства у заштити права националних заједница путем заснивања територијалне аутономије, дакле, заштити права мањина ослањајући се на територијалну аутономију. Значи да у упоредном смислу, овај документ није ништа изузетно у европским релацијама заштите права појединих категорија становништва. Разлика у односу на битна решења заштите мањинских права територијалне аутономије у Европи је само у томе што су цивилизоване европске државе ту врсту проблема решавале одмах мирно и споразумно, по правилу онемогућавајући етничке сукобе и етничке погроме, као што је онај који се на Косову и Метохији догодио 17. и 18. марта и као што се уосталом етнички погром Албанаца над Србима тихо одвија од 10. јуна 1999. године.
Дакле, ако је међународна заједница, све у свему, подбацила у спречавању етничког чишћења Косова и Метохије од почетка свог мандата и ако се оглушила о сталне захтеве Београда и косметских Срба о бољој институционалној заштити српске заједнице, сада се међународној заједници једноставно указује прилика да покаже одлучност у решавању овог најтежег питања. Усвајајући овај план морамо бити свесни тога да његово спровођење није наравно у нашим рукама, већ је као и целокупна политика на Косову и Метохији у великој мери у рукама међународне заједнице.
Аутор:
ФоНет
Пре нешто више од месец дана међународна заједница се богме опекла о такозвано албанско питање, али упркос томе не треба очекивати њена потпуно отворена врата када је реч о нашој политици у покрајини. И ту желим посебно да истакнем прве утиске које имамо из разговора да, из покушаја да се основне идеје у овом плану предоче представницима међународне заједнице. Како се временски одмичемо од 17. марта, све више долази до изражаја у редовима међународне заједнице страх од решења, опортунизам, бирократска равнодушност. Све више долази до изражаја склоност међународног чиниоца да пилатовским прањем руку, супротно Резолуцији 1244 и уставном оквиру овлашћења преноси са УНМИК-а на косовске институције из којих делују иначе многи главни албански протагонисти етничких прогона и етничког чишћења. Све више у том деловању међународне заједнице, пре свега УНМИК-а, на Косову се испољава тенденција да се у косовске институције уграђује елеменат по елеменат државности Косова. Формирање Канцеларије за међународну сарадњу при Влади Косова представља један од облика преузимања једног важног дела државности сваке државне заједнице, а то су спољни послови. Најзад, пошто се ради несумњиво још једанпут о испољеном бежању од одговорности међународних званичника, мислим да персонификацију тог бежања од одговорности, која је равна неодговорности, представља садашњи шеф УНМИК-а на Косову и Метохији Хари Холкери.
Показаћу само на једном недавном примеру, на прекјучерашњој Холкеријевој изјави како то изгледа. Наводим његове речи, заправо четири става који заправо показују сада у овим промењеним приликама да, пошто је ето прошло више од месец дана од 17. марта, не постоји уопште намера да се решавању косовског питања, односно заштити Срба и неалбанаца на Косову приђе озбиљније, делотворније. Холкери каже: "Нисам видео план Владе Србије о кантонизацији Косова, али сам за њега чуо." Премда сам са господином Холкеријем о основним идејама овог плана сам разговарао у Београду. "Становништво на Косову" вели Холкери "тај предлог види као могућност да један део Косова буде издвојен из састава овог подручја и то је предлог према коме треба бити врло опрезан".
Наравно, не знам шта значи становништво Косова. На тај исти начин се једна безлична, аморфна слика Косова даје у овим Стандардима за Косово и Плану за примену косовских стандарда. И, затим, Холкери наставља да је "добра основа за почетак рада на овом питању предлог Савета Европе, који ради на новом концепту децентрализације". Савет Европе почео је да ради на том концепту 2002. године и тај концепт заправо представља један покушај неке минималне децентрализације власти, а преузимање ширих овлашћења од стране општина и подопштина уз истовремено пребацивање све више и више надлежности са УНМИК-а на косовске институције, тако да ако би се нешто кроз овај облик локалне самоуправе и постигло на Косову и Метохији то се апсолутно потире пребацивањем једног великог дела надлежности са УНМИК-а на косовске институције.
Даље, Холкери каже "да је Београд наш партнер у дијалогу и под хитно га морамо укључити у разговоре о техничким и практичним питањима". То додатно индиректно значи једноставно да се уопште нема намера да се о овом суштинском политичком питању гаранција за Србе на Косову приђе озбиљније, већ да се бави оним питањима која су покренута у такозваном бечком дијалогу - дакле, техничким, уместо политичким питањима, питањима заштите људских права. И, најзад, закључује шеф УНМИК-а на Косову "чињеница је међутим да управо због неповерења" каже он "ја немам одговор на питање када ће почети масовнији повратак Срба на Косово".
Ту бих подсетио на једноставну чињеницу да је ово четврти мандат шефа УНМИК-а на Косову и његов мандат јесте да у складу са Резолуцијом 1244 уради све на повратку расељених, односно прогнаних са Косова и Метохије. Данас, садашњи шеф УНМИК-а тврди да због неповерења, опет симетрија, неповерење постоји и на једној и на другој страни, нема етничких сукоба, нема насиља, нема ничега, криви су подједнако и Срби и Албанци, због свега тога он једноставно нема одговор на питање када ће почети масовнији повратак Срба на Косово.
Знате, на ово питање може се дати врло једноставан и лак одговор. Тај повратак ће почети оног тренутка када Срби добију ваљане институционалне гаранције, а те гаранције они могу добити само кроз одговарајућу аутономију на Косову и Метохији. И ако су нам дакле та врата у комуникацији са међународном заједницом сада одшкринута, ми морамо веома мудро да искористимо прилику да Србима и осталим неалбанцима у покрајини обезбедимо миран живот и безбедан повратак. То не можемо другачије него у сарадњи са међународним чиниоцем, зато је неопходно да усвајајући овај План, Скупштина повери Влади мандат за разговоре око путева и начина његове примене.
Притом се подразумева да Влада остаје у обавези да редовно извештава Скупштину о резултатима, али и очекиваним проблемима који ће се појавити у примени Плана. Сигурно је међутим то да ова Влада не може одустати од овог концепта, јер једино он у својој пуној примени гарантује опстанак, безбедност и повратак Срба на Косово и Метохију. С друге стране, јасно је, исто, да као што се суштински не може одустати од овог плана, да он представља оквир за разговоре о територијалној аутономији на Косову и Метохији са представницима међународне заједнице, и на Косову и Метохији и изван њега.
Дакле, овај план није нешто тврдо, заковано и непроменљиво, али његова суштина, његова основна идеја мора остати непроменљива. Подразумева се да се овај план не може остварити одмах и на мах, већ постепено. Неки његови делови се могу брже реализовати, неки спорије. Имајући све у виду, лако се на крају може закључити колико је важно да овај план усвоји целокупна Народна скупштина. Ако постоји неко питање које је надстраначко, државно у правом смислу речи, онда је то питање Косова и Метохије и у његовом оквиру питање опстанка и повратка Срба у покрајину.
Нема сумње да сви представници грађана Србије окупљени у овом дому управо на овај начин посматрају и осећају овај проблем. Ми данас овакав однос према проблему треба да преточимо у истински јединствен државни став и политички програм. Са таквим мандатом и поруком, овој Влади биће, уверен сам, много лакше да се у постојећем окружењу бори и избори за међународно прихватање и наравно за остварење постепено овога плана.
Хвала Вам.
Показаћу само на једном недавном примеру, на прекјучерашњој Холкеријевој изјави како то изгледа. Наводим његове речи, заправо четири става који заправо показују сада у овим промењеним приликама да, пошто је ето прошло више од месец дана од 17. марта, не постоји уопште намера да се решавању косовског питања, односно заштити Срба и неалбанаца на Косову приђе озбиљније, делотворније. Холкери каже: "Нисам видео план Владе Србије о кантонизацији Косова, али сам за њега чуо." Премда сам са господином Холкеријем о основним идејама овог плана сам разговарао у Београду. "Становништво на Косову" вели Холкери "тај предлог види као могућност да један део Косова буде издвојен из састава овог подручја и то је предлог према коме треба бити врло опрезан".
Наравно, не знам шта значи становништво Косова. На тај исти начин се једна безлична, аморфна слика Косова даје у овим Стандардима за Косово и Плану за примену косовских стандарда. И, затим, Холкери наставља да је "добра основа за почетак рада на овом питању предлог Савета Европе, који ради на новом концепту децентрализације". Савет Европе почео је да ради на том концепту 2002. године и тај концепт заправо представља један покушај неке минималне децентрализације власти, а преузимање ширих овлашћења од стране општина и подопштина уз истовремено пребацивање све више и више надлежности са УНМИК-а на косовске институције, тако да ако би се нешто кроз овај облик локалне самоуправе и постигло на Косову и Метохији то се апсолутно потире пребацивањем једног великог дела надлежности са УНМИК-а на косовске институције.
Даље, Холкери каже "да је Београд наш партнер у дијалогу и под хитно га морамо укључити у разговоре о техничким и практичним питањима". То додатно индиректно значи једноставно да се уопште нема намера да се о овом суштинском политичком питању гаранција за Србе на Косову приђе озбиљније, већ да се бави оним питањима која су покренута у такозваном бечком дијалогу - дакле, техничким, уместо политичким питањима, питањима заштите људских права. И, најзад, закључује шеф УНМИК-а на Косову "чињеница је међутим да управо због неповерења" каже он "ја немам одговор на питање када ће почети масовнији повратак Срба на Косово".
Ту бих подсетио на једноставну чињеницу да је ово четврти мандат шефа УНМИК-а на Косову и његов мандат јесте да у складу са Резолуцијом 1244 уради све на повратку расељених, односно прогнаних са Косова и Метохије. Данас, садашњи шеф УНМИК-а тврди да због неповерења, опет симетрија, неповерење постоји и на једној и на другој страни, нема етничких сукоба, нема насиља, нема ничега, криви су подједнако и Срби и Албанци, због свега тога он једноставно нема одговор на питање када ће почети масовнији повратак Срба на Косово.
Знате, на ово питање може се дати врло једноставан и лак одговор. Тај повратак ће почети оног тренутка када Срби добију ваљане институционалне гаранције, а те гаранције они могу добити само кроз одговарајућу аутономију на Косову и Метохији. И ако су нам дакле та врата у комуникацији са међународном заједницом сада одшкринута, ми морамо веома мудро да искористимо прилику да Србима и осталим неалбанцима у покрајини обезбедимо миран живот и безбедан повратак. То не можемо другачије него у сарадњи са међународним чиниоцем, зато је неопходно да усвајајући овај План, Скупштина повери Влади мандат за разговоре око путева и начина његове примене.
Притом се подразумева да Влада остаје у обавези да редовно извештава Скупштину о резултатима, али и очекиваним проблемима који ће се појавити у примени Плана. Сигурно је међутим то да ова Влада не може одустати од овог концепта, јер једино он у својој пуној примени гарантује опстанак, безбедност и повратак Срба на Косово и Метохију. С друге стране, јасно је, исто, да као што се суштински не може одустати од овог плана, да он представља оквир за разговоре о територијалној аутономији на Косову и Метохији са представницима међународне заједнице, и на Косову и Метохији и изван њега.
Дакле, овај план није нешто тврдо, заковано и непроменљиво, али његова суштина, његова основна идеја мора остати непроменљива. Подразумева се да се овај план не може остварити одмах и на мах, већ постепено. Неки његови делови се могу брже реализовати, неки спорије. Имајући све у виду, лако се на крају може закључити колико је важно да овај план усвоји целокупна Народна скупштина. Ако постоји неко питање које је надстраначко, државно у правом смислу речи, онда је то питање Косова и Метохије и у његовом оквиру питање опстанка и повратка Срба у покрајину.
Нема сумње да сви представници грађана Србије окупљени у овом дому управо на овај начин посматрају и осећају овај проблем. Ми данас овакав однос према проблему треба да преточимо у истински јединствен државни став и политички програм. Са таквим мандатом и поруком, овој Влади биће, уверен сам, много лакше да се у постојећем окружењу бори и избори за међународно прихватање и наравно за остварење постепено овога плана.
Хвала Вам.
-
Београд, 1. децембар 2024.Захтев за хитно пуштање из притвора новинара Душана Милановића
-
Београд, 30. новембар 2024.Са представницима ЕУ и Квинте разговарано о нападу на канал...
-
Београд, 30. новембар 2024.Србија најоштрије осуђује акт уништавања дела канала...
-
Београд, 30. новембар 2024.Оштра осуда репресије над Србима на Косову и Метохији
-
Београд, 30. новембар 2024.Приведено више Срба са севера Косова и Метохије
-
Београд, 30. новембар 2024.Угрожено снабдевање водом на северу Косова и Метохије
-
Београд, 25. новембар 2024.Приштина подиже тензије и отворено прети оружјем Србима на...
-
Београд, 24. новембар 2024.Наставак притиска Приштине на српско становништво на северу...
-
Београд, 22. новембар 2024.Каменован стан једине српске повратнице у Ђаковици
-
Београд, 19. новембар 2024.Формирање ЗСО неопходан услов за опстанак Срба на Косову и...