Декан Филолошког факултета у Београду Љиљана Бајић навела је да тема данашњег округлог стола може да се сагледава из различитих аспеката.
Наша идеја је да осветлимо научни контекст употребе ћирилице у јавној комуникацији. Позивам и институције да се укључе у решавање овог веома важног питања, истакла је Бајић.
Професор Милош Ковачевић навео је да је непрекинутост са законским решењима из социјалистичког перода највећи проблем око решавања употребе ћирилице у јавној комуникацији.
Он је указао на то да такав проблем постоји само у Србији од свих држава насталих распадом Југославије, и додао да је намера да се новим предлогом закона о службеној употреби језика и писма у изједначи законска регулативу са решењима у земљама бивше СФРЈ.
Професор на Катедри за српски језик на Филолошком факултету у Београду Вељко Брборић навео да је није циљ наметање ћирилице и укидање латинице у јавној комуникацији, већ да се афирмише национални језик и национално писмо јер су и једно и друго идентитетска категорија.
Према његовим речима, поштујемо међународне стандарде, а права језичких мањина су усклађена са свим европским стандардим, при чему припадници националних мањина у Србији имају свој језик и своје образовање.
Имена школа и градова исписана су на језику националних мањина које их похађају и које у њима живе. Србија више води рачуна о језицима националних мањина него о свом језику и националном писму, упозорио је Брборић.
Он је указао на то да је урађен нови предлог закона о службеној употреби језика и писма у Србији, али да се стицајем неких околности више од 18 месеци није нашао у скупштинској процедури.