П:
О:
Читај ми
Србија одбацује сваки покушај наметања решења за Космет и отимања дела наше територије
Београд,
21. новембар 2005.
Председник Владе Републике Србије Војислав Коштуница поручио је данас обраћајући се посланицима Народне скупштине да је Србија спремна, способна и одлучна да пронађе компромисно и историјски правично решење за Косово и Метохију и да је подједнако одлучна да безрезервно и трајно одбаци сваки покушај наметања решења и отимања дела наше земље.
Војислав Коштуница
Председник Владе Србије обратио се посланицима на седници на којој се разматра Предлог резолуције Народне скупштине Републике Србије о мандату за политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије, а званични сајт Владе Србије преноси говор Војислава Коштунице у целини.
Поштовани председниче Народне скупштине, поштовани народни посланици, госпође и господо,
Данашње заседање Народне скупштине је чин који има посебан, историјски значај. Разматрамо резолуцију која се односи на будућност Србије и живот свих наших грађана. Косово и Метохија је део Србије и то не само део њене историје, него и њене садашњости и њене будућности. Реч је, дакле, о Косову и Метохији, о нашем народу, нашој територији, нашем предању и култури - заправо о самим нашим коренима и идентитету. Зато данас, поштовани народни представници, одлучујемо о самој Србији и себи самима. Одлуке ове тежине и ове озбиљности постављају се пред највише представничко тело једне државе само у пресудним часовима у животу те државе. Не сумњам да сви на овај начин схватамо природу тренутка у којем смо и значај одлуке пред којом данас стоји Народна скупштина Србије.
На самом почетку, поштовани посланици, мислим да је важније од свега да усвајањем ове резолуције јасно истакнемо свој циљ, а то пре свега значи да утврдимо две суштинске ствари. Прво - да је Србија спремна, способна и одлучна да пронађе компромисно и историјски правично решење за Косово и Метохију, и друго - да је Србија подједнако одлучна да безрезервно и трајно одбаци сваки покушај наметања решења и отимања дела наше земље. То значи да се Србија непоколебљиво залаже за компромис, за правичност и за поштовање начела међународног права и поретка. Ми чврсто верујемо да су та начела необорива и надмоћна у поређењу са било којим обликом примене правног насиља или са прибегавањем сили као аргументу уопште. И као што правно насиље и сила нису и не могу бити никакви аргументи, начела на која се позивамо без изузетка су она начела која се налазе у темељима међународног поретка и која све демократске државе у свету, када је реч о њима самима, доследно заступају и бескомпромисно бране. Убеђен сам да Народна скупштина Србије никада не би озаконила решење у чијој би основи било правно насиље, било који облик наметања и присиле.
Као што вам је познато, Савет безбедности УН је 24. октобра ове године донео одлуку да започну разговори о будућем статусу Косова и Метохије. Ову одлуку Савет безбедности донео је као легитимни орган УН спроводећи своју Резолуцију 1244, којом је јуна 1999. године успостављено међународно цивилно и војно присуство на Косову и Метохији под управом Уједињених нација. Поменута резолуција, подсећам, утврдила је три основне ствари: прво, да је основни циљ међународног присуства на Косову и Метохији успостављање мира и стабилности у покрајини; друго, да се потврђује суверенитет и територијални интегритет тадашње СР Југославије, сада државне заједнице Србија и Црна Гора и треће, да Косово и Метохија треба да оствари статус суштинске аутономије у оквиру међународно признате СР Југославије, сада Србије и Црне Горе.
Пошто сам указао на суштинске елементе Резолуције 1244, уверен сам да управо на овом месту треба у потпуности разјаснити и утемељеност позивања на принцип права на самоопредељење када је у питању покрајина Косово и Метохија. До сада се у европској и светској историји дешавало да право на самоопредељење остварују народи, али се још никада није десило да право на самоопредељење и стварање независне државе добије национална мањина. Осим тога, данас у Европи једноставно нема ниједног примера да један исти народ, позивајући се на право на самоопредељење, ствара другу државу поред једне већ постојеће.
У позитивном међународном праву, у свим важећим међународним документима, носилац права на самоопредељење је народ, а не национална мањина. Албанци су у Југославији и Србији у уставноправном смислу одувек били национална мањина, а не народ. Албанци своју националну државу имају у Албанији скоро цео век и не могу стварати другу на рачун било које државе у суседству Албаније. Једино што би данашња теорија и пракса државе и међународних односа могле да прихвате јесте њихово право на политичку и територијалну аутономију у оквиру Србије.
Неоспорно је да Резолуција 1244 представља основ за решење будућег статуса Косова и Метохије и због тога је посебно важно што се у том документу, с једне стране, изричито потврђује суверенитет и територијални интегритет наше државе на Косову и Метохији, а с друге стране, што се ниједном једином речју не помиње право на самоопредељење покрајине. Што је још важније, у Резолуцији 1244 не постоје речи које би макар и наговештавале „независност Косова“, ни условну, ни безусловну.
Данас, после више од шест година од доношења ове резолуције, Савет безбедности је, као што рекох, одлучио да се приступи разговорима о будућем статусу Косова и Метохије. Државни органи Србије и државне заједнице више су пута најозбиљније упозоравали да није испуњена основна сврха присуства међународне заједнице у покрајини, која је имала јасну обавезу и мандат УН да обезбеди пуну сигурност и поштовање људских права на Косову и Метохији. Она се посебно обавезала да створи услове за одржив повратак што већег броја насилно протераних Срба и других неалбанаца. Нажалост, међународна заједница, пре свега оличена у свом цивилном и војном присуству у покрајини, ни изблиза није испунила свој део преузетих обавеза. За право нам је, у том погледу, у доброј мери дао и Извештај специјалног изасланика Генералног секретара за стандарде Каиа Еидеа, где се недвосмислено каже да су стандарди, које је формулисала Контакт група крајем 2003. године, фактички неиспуњени, а стање на Косову и Метохији оцењује као «суморно» и «мрачно».
Усвајајући Еидеов Извештај, Савет безбедности је ипак отворио процес дефинисања будућег статуса Косова и Метохије, али сасвим сигурно није довео у питање преостала два елемента своје Резолуције 1244, а то су гарантовање суверенитета и територијалног интегритета Србије и Црне Горе, и одређење суштинске аутономије као оквира за будући статус Косова и Метохије. Уз то, Савет безбедности је утврдио да разговор о будућем статусу Косова и Метохије не може да обустави расправу о стандардима, тачније речено о неиспуњености стандарда људских и мањинских права. На сам разговор о статусу мораће да утиче, и и те како ће утицати, стварно стање стандарда, пре свега када је реч о правима Срба и других неалбанаца у покрајини. При томе је, наравно, за нашу земљу од суштинске важности да се разговори о Косову и Метохији воде под искључивим покровитељством и мандатом Савета безбедности УН. Имајући све ово у виду, ми можемо да прихватимо одлуку Савета безбедности и укључимо се у овај процес. Полазећи од јасног основног оквира разговора, одређеног Резолуцијом 1244, имамо јаке разлоге да у овај процес уђемо као држава која брине о својој будућности и о будућности региона.
Период од протеклих шест и по година био је довољно дуг да покаже праву природу и смисао политике албанских сецесиониста. Реч је једноставно о коришћењу свих средстава за постизање њиховог крајњег и искључивог циља, а то је независно Косово. Ова политика небирања средстава долази до посебно јасног израза од тренутка успостављања међународне цивилне и војне мисије у покрајини, практично од 10. јуна 1999. године. Од тада је на делу свесна, планска и организована политика етничког чишћења Срба са Косова и Метохије, при чему се на њеном удару не налазе само Срби него и припадници свих других неалбанских заједница. О томе немилосрдно сведоче саме чињенице.
Из покрајине је, махом већ првих месеци после успостављања међународног протектората, насилно протерано више од двеста хиљада људи, међу њима највише Срба, или око шездесет посто српске популације која је пре јуна 1999. живела на Косову и Метохији. Преко хиљаду Срба је убијено, а њихова имовина или уништена или присвојена. То се односи на њихове куће, станове, земљу и осталу непокретну имовину. Уништено је или оштећено 150 српских православних цркава и манастира. Преостало српско, па већим делом и друго неалбанско становништво, живи у нељудским условима, без посла, без слободе кретања, у сталном страху за голи живот. Сем у три већинске српске општине, које се у територијалном континуитету ослањају на централну Србију где је још једино задржан слободан мултиетнички живот, на већем делу косовско-метохијске територије посејани су прави резервати за Србе, где људи живе у недостојним условима, непрекидно стрепећи за сам опстанак. На те резервате је, 17. и 18. марта прошле године, извршен напад промишљено вођене разуларене масе, са планом да се посао етничког чишћења коначно заврши. О таквом плану сведочи не само чињеница да је 4.000 људи из ових савремених гетоа брутално прогнано, и да су њихове куће попаљене, већ и трагичан податак да је за само та два дана уништено 35 православних цркава и манастира. Бисер наше традиције и светског културног наслеђа, Богородицу Љевишку у Призрену, онако оштећену, ни данас не остављају на миру; срушили су јој кров да киша и снегови доврше оно што су нељуди започели.
Поштовани председниче Народне скупштине, поштовани народни посланици, госпође и господо,
Данашње заседање Народне скупштине је чин који има посебан, историјски значај. Разматрамо резолуцију која се односи на будућност Србије и живот свих наших грађана. Косово и Метохија је део Србије и то не само део њене историје, него и њене садашњости и њене будућности. Реч је, дакле, о Косову и Метохији, о нашем народу, нашој територији, нашем предању и култури - заправо о самим нашим коренима и идентитету. Зато данас, поштовани народни представници, одлучујемо о самој Србији и себи самима. Одлуке ове тежине и ове озбиљности постављају се пред највише представничко тело једне државе само у пресудним часовима у животу те државе. Не сумњам да сви на овај начин схватамо природу тренутка у којем смо и значај одлуке пред којом данас стоји Народна скупштина Србије.
На самом почетку, поштовани посланици, мислим да је важније од свега да усвајањем ове резолуције јасно истакнемо свој циљ, а то пре свега значи да утврдимо две суштинске ствари. Прво - да је Србија спремна, способна и одлучна да пронађе компромисно и историјски правично решење за Косово и Метохију, и друго - да је Србија подједнако одлучна да безрезервно и трајно одбаци сваки покушај наметања решења и отимања дела наше земље. То значи да се Србија непоколебљиво залаже за компромис, за правичност и за поштовање начела међународног права и поретка. Ми чврсто верујемо да су та начела необорива и надмоћна у поређењу са било којим обликом примене правног насиља или са прибегавањем сили као аргументу уопште. И као што правно насиље и сила нису и не могу бити никакви аргументи, начела на која се позивамо без изузетка су она начела која се налазе у темељима међународног поретка и која све демократске државе у свету, када је реч о њима самима, доследно заступају и бескомпромисно бране. Убеђен сам да Народна скупштина Србије никада не би озаконила решење у чијој би основи било правно насиље, било који облик наметања и присиле.
Као што вам је познато, Савет безбедности УН је 24. октобра ове године донео одлуку да започну разговори о будућем статусу Косова и Метохије. Ову одлуку Савет безбедности донео је као легитимни орган УН спроводећи своју Резолуцију 1244, којом је јуна 1999. године успостављено међународно цивилно и војно присуство на Косову и Метохији под управом Уједињених нација. Поменута резолуција, подсећам, утврдила је три основне ствари: прво, да је основни циљ међународног присуства на Косову и Метохији успостављање мира и стабилности у покрајини; друго, да се потврђује суверенитет и територијални интегритет тадашње СР Југославије, сада државне заједнице Србија и Црна Гора и треће, да Косово и Метохија треба да оствари статус суштинске аутономије у оквиру међународно признате СР Југославије, сада Србије и Црне Горе.
Пошто сам указао на суштинске елементе Резолуције 1244, уверен сам да управо на овом месту треба у потпуности разјаснити и утемељеност позивања на принцип права на самоопредељење када је у питању покрајина Косово и Метохија. До сада се у европској и светској историји дешавало да право на самоопредељење остварују народи, али се још никада није десило да право на самоопредељење и стварање независне државе добије национална мањина. Осим тога, данас у Европи једноставно нема ниједног примера да један исти народ, позивајући се на право на самоопредељење, ствара другу државу поред једне већ постојеће.
У позитивном међународном праву, у свим важећим међународним документима, носилац права на самоопредељење је народ, а не национална мањина. Албанци су у Југославији и Србији у уставноправном смислу одувек били национална мањина, а не народ. Албанци своју националну државу имају у Албанији скоро цео век и не могу стварати другу на рачун било које државе у суседству Албаније. Једино што би данашња теорија и пракса државе и међународних односа могле да прихвате јесте њихово право на политичку и територијалну аутономију у оквиру Србије.
Неоспорно је да Резолуција 1244 представља основ за решење будућег статуса Косова и Метохије и због тога је посебно важно што се у том документу, с једне стране, изричито потврђује суверенитет и територијални интегритет наше државе на Косову и Метохији, а с друге стране, што се ниједном једином речју не помиње право на самоопредељење покрајине. Што је још важније, у Резолуцији 1244 не постоје речи које би макар и наговештавале „независност Косова“, ни условну, ни безусловну.
Данас, после више од шест година од доношења ове резолуције, Савет безбедности је, као што рекох, одлучио да се приступи разговорима о будућем статусу Косова и Метохије. Државни органи Србије и државне заједнице више су пута најозбиљније упозоравали да није испуњена основна сврха присуства међународне заједнице у покрајини, која је имала јасну обавезу и мандат УН да обезбеди пуну сигурност и поштовање људских права на Косову и Метохији. Она се посебно обавезала да створи услове за одржив повратак што већег броја насилно протераних Срба и других неалбанаца. Нажалост, међународна заједница, пре свега оличена у свом цивилном и војном присуству у покрајини, ни изблиза није испунила свој део преузетих обавеза. За право нам је, у том погледу, у доброј мери дао и Извештај специјалног изасланика Генералног секретара за стандарде Каиа Еидеа, где се недвосмислено каже да су стандарди, које је формулисала Контакт група крајем 2003. године, фактички неиспуњени, а стање на Косову и Метохији оцењује као «суморно» и «мрачно».
Усвајајући Еидеов Извештај, Савет безбедности је ипак отворио процес дефинисања будућег статуса Косова и Метохије, али сасвим сигурно није довео у питање преостала два елемента своје Резолуције 1244, а то су гарантовање суверенитета и територијалног интегритета Србије и Црне Горе, и одређење суштинске аутономије као оквира за будући статус Косова и Метохије. Уз то, Савет безбедности је утврдио да разговор о будућем статусу Косова и Метохије не може да обустави расправу о стандардима, тачније речено о неиспуњености стандарда људских и мањинских права. На сам разговор о статусу мораће да утиче, и и те како ће утицати, стварно стање стандарда, пре свега када је реч о правима Срба и других неалбанаца у покрајини. При томе је, наравно, за нашу земљу од суштинске важности да се разговори о Косову и Метохији воде под искључивим покровитељством и мандатом Савета безбедности УН. Имајући све ово у виду, ми можемо да прихватимо одлуку Савета безбедности и укључимо се у овај процес. Полазећи од јасног основног оквира разговора, одређеног Резолуцијом 1244, имамо јаке разлоге да у овај процес уђемо као држава која брине о својој будућности и о будућности региона.
Период од протеклих шест и по година био је довољно дуг да покаже праву природу и смисао политике албанских сецесиониста. Реч је једноставно о коришћењу свих средстава за постизање њиховог крајњег и искључивог циља, а то је независно Косово. Ова политика небирања средстава долази до посебно јасног израза од тренутка успостављања међународне цивилне и војне мисије у покрајини, практично од 10. јуна 1999. године. Од тада је на делу свесна, планска и организована политика етничког чишћења Срба са Косова и Метохије, при чему се на њеном удару не налазе само Срби него и припадници свих других неалбанских заједница. О томе немилосрдно сведоче саме чињенице.
Из покрајине је, махом већ првих месеци после успостављања међународног протектората, насилно протерано више од двеста хиљада људи, међу њима највише Срба, или око шездесет посто српске популације која је пре јуна 1999. живела на Косову и Метохији. Преко хиљаду Срба је убијено, а њихова имовина или уништена или присвојена. То се односи на њихове куће, станове, земљу и осталу непокретну имовину. Уништено је или оштећено 150 српских православних цркава и манастира. Преостало српско, па већим делом и друго неалбанско становништво, живи у нељудским условима, без посла, без слободе кретања, у сталном страху за голи живот. Сем у три већинске српске општине, које се у територијалном континуитету ослањају на централну Србију где је још једино задржан слободан мултиетнички живот, на већем делу косовско-метохијске територије посејани су прави резервати за Србе, где људи живе у недостојним условима, непрекидно стрепећи за сам опстанак. На те резервате је, 17. и 18. марта прошле године, извршен напад промишљено вођене разуларене масе, са планом да се посао етничког чишћења коначно заврши. О таквом плану сведочи не само чињеница да је 4.000 људи из ових савремених гетоа брутално прогнано, и да су њихове куће попаљене, већ и трагичан податак да је за само та два дана уништено 35 православних цркава и манастира. Бисер наше традиције и светског културног наслеђа, Богородицу Љевишку у Призрену, онако оштећену, ни данас не остављају на миру; срушили су јој кров да киша и снегови доврше оно што су нељуди започели.
Јасно је да је све ово заправо резултат насиља албанских сецесиониста и њиховог наума да применом сталног терора изврше отцепљење Косова и Метохије од Србије и државне заједнице Србија и Црна Гора. Зарад циља стварања независног Косова врши се етничко чишћење Срба, што најјасније говори да се код албанских сецесиониста идеја о независном Косову у потпуности поистовећује са идејом о моноетничкој и искључиво албанској држави. Свакоме ко нема предрасуда и предубеђења, на основу свега што се у покрајини догађа од јуна 1999, мора бити јасно да се у основи стварања независног Косова налази ништа више него идеја о етнички чистој држави. Све друго су само обична заваравања.
Из овога следи да ће задатак наше земље у предстојећим политичким разговорима о будућем статусу Косова и Метохије бити вишеструк. У тим разговорима, нема сумње, наши представници морају пре свега да бране интересе наше земље, Србије и државне заједнице Србија и Црна Гора. Бранећи Косово и Метохију, они ће бранити и основна начела на којима се заснива наша држава, њени односи са суседима, њена активна политика европских интеграција, али ће истовремено бранити и начела на којима почива читав међународни поредак. Једноставно речено, независно Косово обесмислило би и поништило сва ова начела и изазвало велики поремећај у регионалним, али и у ширим међународним оквирима. Независно Косово би, пре свега, значило да се у име постизања једностраних и искључивих циљева исплате и насиље и безобзирно кршење људских права и етничко чишћење и културни геноцид. Самим тим, оно би довело у питање многе општепризнате вредности и подрило саме носеће темеље светског поретка. Нико не би требало да се заварава у погледу озбиљности могућих последица једног оваквог преседана. Ево шта тиме хоћу да кажем.
За Србију и државну заједницу Србија и Црна Гора независно Косово би заправо значило да демократизација и споразумно решавање унутрашњих спорова, па и сукоба, нису одговарајућа средства за постизање опште сагласности око основних питања, макар та питања била и она најтежа. За подручје Балкана то би била порука да државне границе могу да се мењају једнострано, а то би опет за последицу имало да се земље региона стално баве питањем граница уместо да унапређују добросуседску сарадњу и релативизују значај граница у интересу економије, безбедности, културе и, уопште, квалитета живота читавог подручја. За европски континент, и посебно Европску унију, независно Косово би значило успоравање интеграције и стварање нових безбедносних, а то значи и животних, линија подела. То, надаље, не би могло остати без последица за читав вредносни систем послератне Европе, на којем су устројене и идеја и пракса свих европских интеграција. Најзад, за данашњи међународни поредак независно Косово би значило отворено довођење у питање принципа на којима он почива. Не би при томе било речи једино о кршењу самог начела суверености и територијалног интегритета држава, већ и о кршењу оних основних норми о људским и мањинским правима, које су садржане у многим важећим међународним документима. Прелажење преко таквих драстичних огрешења значило би заиста опасан преседан за читаву међународну заједницу.
Приступајући политичким разговорима о будућем статусу Косова и Метохије, наша земља рачуна са принципијелним ставовима, које ће међународни посредници, оличени у преговарачком тиму специјалног изасланика Генералног секретара УН, као и у Контакт групи, заступати током овог процеса. Немамо разлога да унапред сумњамо да ће се они руководити основним начелима међународног права и деловати у оквирима обавезујућих ставова који су садржани у Резолуцији СБ УН 1244.
Резолуција коју ова Скупштина данас треба да усвоји јасно истиче ова начела и ставове и зато нема потреба да их сада понављам. Оно што ми је дужност да у овој прилици истакнем јесте реално очекивање да ће, и поред снаге наших аргумената, разговори бити крајње сложени и тешки. Резултат до којег треба сви заједно да дођемо морао би да представља допринос свеобухватном решавању овог тешког и дуготрајног проблема. Пошто нам нема друге до да и у будућности живимо једни са другима, морамо учинити све како бисмо постигли ништа мање него историјски споразум о начину и условима заједничког будућег живота. Ако је споразум заиста кључна реч, онда обе стране морају да учествују у његовој градњи, али исто тако и у његовом закључивању. То је једини начин да се гарантује спремност и Срба и Албанаца да преузму одговорност за живот будућих генерација на простору који нам је историјска судбина доделила као заједнички. Можемо ли да замислимо да овај век започнемо тако што ће са простора заједничког живљења, а то је Косово и Метохија, једна национална заједница одагнати другу и тако читав овај простор присвојити само за себе? Онај ко тако замишља почетак века не схвата највише вредности на којима почива данашњи свет.
Србија је у овај век закорачила демократским преображајем. Она је, као конститутивни део државне заједнице са Црном Гором, најпре регулисала своје међудржавне односе са свим државама и успоставила свој статус у свим међународним организацијама. Процес унутрашње демократизације, институционалне и државноправне консолидације, креће се узлазном путањом, што одлучујуће олакшава развој унутрашњих привредних и социјалних реформи. Признање које нам Европа и свет одају за овакав ток унутрашњих промена недвосмислено се огледа кроз континуирани процес приближавања Европској унији и регулисања нашег статуса у међународним институцијама и организацијама. Није мање важно што Србија и Црна Гора постају поуздани ослонац регионалне стабилности и чинилац добросуседских односа. Због свега тога међународна заједница, када је у питању конкретни случај дефинисања будућег статуса Косова и Метохије, може рачунати да у нашој земљи има поузданог партнера, спремног и способног да допринесе не само доношењу конструктивног решења него и његовом спровођењу у реалан живот.
Поштовани посланици, Резолуција о којој данас треба да се изјасни ова Скупштина у основи одсликава исте координате решавања будућег статуса Косова и Метохије које су утврђене још у Резолуцији СБ УН 1244. То су сувереност и територијални интегритет Србије и Црне Горе, с једне стране, и суштинска аутономија за Косово и Метохију, с друге. Конкретно решење треба наћи унутар ових јасно одређених и чврстих координата.
Подсећам овом приликом да су многе европске земље, могу слободно рећи све оне које су трагале за мирним, трајним и споразумним решењима, сличне проблеме решавале полазећи управо од ових координата. За то у европској историји има много и општепознатих примера. Таква утврђена и развијена пракса промовисала је нешто што би се с пуним правом могло назвати „европским решењем“. Европа, осим тога, још увек има један не мали број нерешених проблема сличне врсте за које смо уверени да ће се у блиској будућности решавати на европски начин, а никако путем сецесије дела међународно признатих држава. Закључак гласи да – ни у склопу европског искуства ни у ширем међународном контексту – није могуће наћи упориште или оправдање захтева за независност Косова и Метохије.
Неретко се као разлог у прилог независности Косова и Метохије може чути наводни аргумент да би изостанак оваквог решења довео до новог таласа насиља у покрајини, и то насиља које би изазвало разочарано и озлојеђено албанско становништво. Свако се тим поводом може запитати на шта би личио свет када би почеле да настају нове државе утемељене на отвореним уценама или разобрученом насиљу појединих мањинских група.
Због тога ми с правом инсистирамо да је највиши облик аутономије Косова и Метохије једина форма у којој је садржано компромисно, трајно и мирно решење. Таква аутономија, коју би гарантовали не само Србија, односно Србија и Црна Гора, већ за одређено време и међународна заједница, омогућила би довољан број самосталних надлежности и поуздане институционалне механизме преко којих би покрајина управљала својим привредним и социјалним животом.
При том, имајући у виду погубне последице стања на Косову и Метохији за српски народ, неопходно је, такође, унутар нове косметске аутономије засновати аутономни статус Срба. То је садржано у документу који је ова Скупштина пре годину и по дана једногласно усвојила као План Владе Србије за решење политичке ситуације на Косову и Метохији. Јер, циљ општег решења за ову покрајину није само задовољење интереса већинске заједнице, већ и стварање сигурних услова за опстанак и живот свих бројно мањих заједница, од којих је српска најугроженија. У предстојећим разговорима, дакле, неће бити речи само о будућем статусу Косова и Метохије, већ и о статусу Срба и осталих неалбанаца у овој покрајини. Овде се заправо ради о идеји децентрализације на Косову и Метохији, која је снажно афирмисана и у Извештају Каиа Еидеа.
Поштовани посланици, наши темељни ставови о овим питањима добро су познати. Политика Србије, и поред различите терминологије која се може чути, садржана је у ставу да српска заједница мора имати аутономију унутар суштинске аутономије за Косово и Метохију.
Разуме се да наша страна има у виду институционалне и правне елементе тог конкретног садржаја, које ће изложити, аргументовати и бранити током предстојећих разговора. Скупштинска Резолуција, о којој ћете се данас изјаснити, има у виду и оправданост постојања различитих модалитета решења, полазећи од јасног оквира за разговоре којим обавезује Владу. Постојање и прихватање таквих модалитета пружа могућност за флексибилно тражење најбољих могућих одговора на поједина питања, под условом да су сви учесници разговора на тако нешто спремни. Имајући у виду једностран приступ косметских Албанаца, ми можемо разумети захтев међународног посредника о примени тзв. шатл-дипломатије, али једино као припрему за стварне разговоре, који се, по нашем виђењу, могу водити само у форми непосредних разговора. Такав став јасно смо изнели у више наврата.
Из овога следи да ће задатак наше земље у предстојећим политичким разговорима о будућем статусу Косова и Метохије бити вишеструк. У тим разговорима, нема сумње, наши представници морају пре свега да бране интересе наше земље, Србије и државне заједнице Србија и Црна Гора. Бранећи Косово и Метохију, они ће бранити и основна начела на којима се заснива наша држава, њени односи са суседима, њена активна политика европских интеграција, али ће истовремено бранити и начела на којима почива читав међународни поредак. Једноставно речено, независно Косово обесмислило би и поништило сва ова начела и изазвало велики поремећај у регионалним, али и у ширим међународним оквирима. Независно Косово би, пре свега, значило да се у име постизања једностраних и искључивих циљева исплате и насиље и безобзирно кршење људских права и етничко чишћење и културни геноцид. Самим тим, оно би довело у питање многе општепризнате вредности и подрило саме носеће темеље светског поретка. Нико не би требало да се заварава у погледу озбиљности могућих последица једног оваквог преседана. Ево шта тиме хоћу да кажем.
За Србију и државну заједницу Србија и Црна Гора независно Косово би заправо значило да демократизација и споразумно решавање унутрашњих спорова, па и сукоба, нису одговарајућа средства за постизање опште сагласности око основних питања, макар та питања била и она најтежа. За подручје Балкана то би била порука да државне границе могу да се мењају једнострано, а то би опет за последицу имало да се земље региона стално баве питањем граница уместо да унапређују добросуседску сарадњу и релативизују значај граница у интересу економије, безбедности, културе и, уопште, квалитета живота читавог подручја. За европски континент, и посебно Европску унију, независно Косово би значило успоравање интеграције и стварање нових безбедносних, а то значи и животних, линија подела. То, надаље, не би могло остати без последица за читав вредносни систем послератне Европе, на којем су устројене и идеја и пракса свих европских интеграција. Најзад, за данашњи међународни поредак независно Косово би значило отворено довођење у питање принципа на којима он почива. Не би при томе било речи једино о кршењу самог начела суверености и територијалног интегритета држава, већ и о кршењу оних основних норми о људским и мањинским правима, које су садржане у многим важећим међународним документима. Прелажење преко таквих драстичних огрешења значило би заиста опасан преседан за читаву међународну заједницу.
Приступајући политичким разговорима о будућем статусу Косова и Метохије, наша земља рачуна са принципијелним ставовима, које ће међународни посредници, оличени у преговарачком тиму специјалног изасланика Генералног секретара УН, као и у Контакт групи, заступати током овог процеса. Немамо разлога да унапред сумњамо да ће се они руководити основним начелима међународног права и деловати у оквирима обавезујућих ставова који су садржани у Резолуцији СБ УН 1244.
Резолуција коју ова Скупштина данас треба да усвоји јасно истиче ова начела и ставове и зато нема потреба да их сада понављам. Оно што ми је дужност да у овој прилици истакнем јесте реално очекивање да ће, и поред снаге наших аргумената, разговори бити крајње сложени и тешки. Резултат до којег треба сви заједно да дођемо морао би да представља допринос свеобухватном решавању овог тешког и дуготрајног проблема. Пошто нам нема друге до да и у будућности живимо једни са другима, морамо учинити све како бисмо постигли ништа мање него историјски споразум о начину и условима заједничког будућег живота. Ако је споразум заиста кључна реч, онда обе стране морају да учествују у његовој градњи, али исто тако и у његовом закључивању. То је једини начин да се гарантује спремност и Срба и Албанаца да преузму одговорност за живот будућих генерација на простору који нам је историјска судбина доделила као заједнички. Можемо ли да замислимо да овај век започнемо тако што ће са простора заједничког живљења, а то је Косово и Метохија, једна национална заједница одагнати другу и тако читав овај простор присвојити само за себе? Онај ко тако замишља почетак века не схвата највише вредности на којима почива данашњи свет.
Србија је у овај век закорачила демократским преображајем. Она је, као конститутивни део државне заједнице са Црном Гором, најпре регулисала своје међудржавне односе са свим државама и успоставила свој статус у свим међународним организацијама. Процес унутрашње демократизације, институционалне и државноправне консолидације, креће се узлазном путањом, што одлучујуће олакшава развој унутрашњих привредних и социјалних реформи. Признање које нам Европа и свет одају за овакав ток унутрашњих промена недвосмислено се огледа кроз континуирани процес приближавања Европској унији и регулисања нашег статуса у међународним институцијама и организацијама. Није мање важно што Србија и Црна Гора постају поуздани ослонац регионалне стабилности и чинилац добросуседских односа. Због свега тога међународна заједница, када је у питању конкретни случај дефинисања будућег статуса Косова и Метохије, може рачунати да у нашој земљи има поузданог партнера, спремног и способног да допринесе не само доношењу конструктивног решења него и његовом спровођењу у реалан живот.
Поштовани посланици, Резолуција о којој данас треба да се изјасни ова Скупштина у основи одсликава исте координате решавања будућег статуса Косова и Метохије које су утврђене још у Резолуцији СБ УН 1244. То су сувереност и територијални интегритет Србије и Црне Горе, с једне стране, и суштинска аутономија за Косово и Метохију, с друге. Конкретно решење треба наћи унутар ових јасно одређених и чврстих координата.
Подсећам овом приликом да су многе европске земље, могу слободно рећи све оне које су трагале за мирним, трајним и споразумним решењима, сличне проблеме решавале полазећи управо од ових координата. За то у европској историји има много и општепознатих примера. Таква утврђена и развијена пракса промовисала је нешто што би се с пуним правом могло назвати „европским решењем“. Европа, осим тога, још увек има један не мали број нерешених проблема сличне врсте за које смо уверени да ће се у блиској будућности решавати на европски начин, а никако путем сецесије дела међународно признатих држава. Закључак гласи да – ни у склопу европског искуства ни у ширем међународном контексту – није могуће наћи упориште или оправдање захтева за независност Косова и Метохије.
Неретко се као разлог у прилог независности Косова и Метохије може чути наводни аргумент да би изостанак оваквог решења довео до новог таласа насиља у покрајини, и то насиља које би изазвало разочарано и озлојеђено албанско становништво. Свако се тим поводом може запитати на шта би личио свет када би почеле да настају нове државе утемељене на отвореним уценама или разобрученом насиљу појединих мањинских група.
Због тога ми с правом инсистирамо да је највиши облик аутономије Косова и Метохије једина форма у којој је садржано компромисно, трајно и мирно решење. Таква аутономија, коју би гарантовали не само Србија, односно Србија и Црна Гора, већ за одређено време и међународна заједница, омогућила би довољан број самосталних надлежности и поуздане институционалне механизме преко којих би покрајина управљала својим привредним и социјалним животом.
При том, имајући у виду погубне последице стања на Косову и Метохији за српски народ, неопходно је, такође, унутар нове косметске аутономије засновати аутономни статус Срба. То је садржано у документу који је ова Скупштина пре годину и по дана једногласно усвојила као План Владе Србије за решење политичке ситуације на Косову и Метохији. Јер, циљ општег решења за ову покрајину није само задовољење интереса већинске заједнице, већ и стварање сигурних услова за опстанак и живот свих бројно мањих заједница, од којих је српска најугроженија. У предстојећим разговорима, дакле, неће бити речи само о будућем статусу Косова и Метохије, већ и о статусу Срба и осталих неалбанаца у овој покрајини. Овде се заправо ради о идеји децентрализације на Косову и Метохији, која је снажно афирмисана и у Извештају Каиа Еидеа.
Поштовани посланици, наши темељни ставови о овим питањима добро су познати. Политика Србије, и поред различите терминологије која се може чути, садржана је у ставу да српска заједница мора имати аутономију унутар суштинске аутономије за Косово и Метохију.
Разуме се да наша страна има у виду институционалне и правне елементе тог конкретног садржаја, које ће изложити, аргументовати и бранити током предстојећих разговора. Скупштинска Резолуција, о којој ћете се данас изјаснити, има у виду и оправданост постојања различитих модалитета решења, полазећи од јасног оквира за разговоре којим обавезује Владу. Постојање и прихватање таквих модалитета пружа могућност за флексибилно тражење најбољих могућих одговора на поједина питања, под условом да су сви учесници разговора на тако нешто спремни. Имајући у виду једностран приступ косметских Албанаца, ми можемо разумети захтев међународног посредника о примени тзв. шатл-дипломатије, али једино као припрему за стварне разговоре, који се, по нашем виђењу, могу водити само у форми непосредних разговора. Такав став јасно смо изнели у више наврата.
Поштовани посланици, током досадашње активности наших државних органа и представника, сви релевантни чиниоци међународне заједнице укључени у проблем Косова и Метохије упознати су са нашим принципијелним ставовима и конструктивним предлозима за решавање укупног проблема у покрајини. Уз то може се рећи да они сами све више стичу поверење у способност наше земље да одлучно допринесе позитивном расплету косметског чвора. Стога је у оваквој преломној ситуацији од готово пресудне важности да наша земља, сви њени грађани и посебно одговорни државни представници искажу неопходну политичку мудрост, стрпљење и изнад свега јединствену вољу. Сигуран сам да ће усвајање предложене Резолуције снажно допринети стварању ових предуслова за успешно обављање пресудно важног државног задатка који стоји пред нама.
На самом крају, стало ми је да још једном изразим своје најдубље, искрено уверење да Србија данас не брани само своје националне и државне интересе, већ да заступа и брани начела и вредности од којих зависе мир, стабилност и безбедност савременог света. То нам даје право да очекујемо да ће Савет безбедности и све демократске државе и у овој прилици подржати та начела, иста она на која се чврсто и непопустљиво позивају када се ради о њиховим државама.
Сасвим је јасно да се у суштини овде ради о избору између права и силе. Заиста мислим да је добро што Србија данас, сагласно већем делу своје историје и традиције, стоји на страни права и правде, а не силе и неправде. А то, господине председниче Народне скупштине, госпође и господо народни посланици - убеђен сам - значи да ће Народна скупштина Републике Србије и њена Влада, бранећи право од сваке силе, бити јединствени и сагласни да је Косово и Метохија саставни део Србије, да је тако било и да тако мора остати.
Захваљујем вам на пажњи са којом сте ме саслушали.
На самом крају, стало ми је да још једном изразим своје најдубље, искрено уверење да Србија данас не брани само своје националне и државне интересе, већ да заступа и брани начела и вредности од којих зависе мир, стабилност и безбедност савременог света. То нам даје право да очекујемо да ће Савет безбедности и све демократске државе и у овој прилици подржати та начела, иста она на која се чврсто и непопустљиво позивају када се ради о њиховим државама.
Сасвим је јасно да се у суштини овде ради о избору између права и силе. Заиста мислим да је добро што Србија данас, сагласно већем делу своје историје и традиције, стоји на страни права и правде, а не силе и неправде. А то, господине председниче Народне скупштине, госпође и господо народни посланици - убеђен сам - значи да ће Народна скупштина Републике Србије и њена Влада, бранећи право од сваке силе, бити јединствени и сагласни да је Косово и Метохија саставни део Србије, да је тако било и да тако мора остати.
Захваљујем вам на пажњи са којом сте ме саслушали.
-
Београд/Брисел, 17. децембар 2024.Отклоњена последња препрека када је реч о примени Декларације о...
-
Београд/Париз, 16. децембар 2024.Зауставити уништавање и скрнављење српског културног блага на...
-
Београд, 13. децембар 2024.Приштина наставља са отимањем српске имовине на северу Космета
-
Београд, 13. децембар 2024.Осуда рушења хумки и скрнављења српског гробља у Гњилану
-
Београд, 7. децембар 2024.Утврдити одговорност за напад на канал Ибар-Лепенац
-
Београд, 5. децембар 2024.Посланици Српске листе спречени да присуствују седници...
-
Београд, 2. децембар 2024.Угроженост српске културне баштине на Косову и Метохији
-
Београд, 1. децембар 2024.Истрага ће показати шта се догодило у Зубином Потоку
-
Београд, 1. децембар 2024.Приштина напад на канал Ибар–Лепенац искористила у политичке...
-
Београд, 1. децембар 2024.Захтев за хитно пуштање из притвора новинара Душана Милановића