Новосадски фоторепортер Дарко Дозет видео је Косово и Метохију на почетку 21. века. У првом плану је живот, у другом ситуација.
Живети на Косову и Метохији изгледа исто као и смејати се, радити, трчати, учити, шетати ... на било ком другом месту на свету, сведоче Дозетове фотографије. Непретенциозно, без „порука”, лишено пропагандних трикова, Дарко је камером дубоко зашао у приватност својих „модела”. Отуд толико поверења, топлине, искрености и нека танушна црта срамежљивости у њиховим очима. Док погледом забринутог домаћина мотре на стадо, или се само загонетно загледају затечени у „сеоби светаца”, или се уз зацењујући смех у прашини тек инате старијима, личности на Дозетовим фотографијама купају се у слободи душе, показујући да живот на Космету, не само да постоји, него и да је леп - као нигде на свету.
Да је тако, да је живот на Косову и Метохији као нигде на свету, али не и леп, него препун туге, бола и страхова, показује други план Даркових фотографија. Остаци срушених и оскрнављених светиња, забрињавајућа тишина древних грађевина, наоружани војници... слике су живота неалбанског становништва у енклавама и сведочење о непријатељству које траје.
У потрази за сопственом субјективношћу и суштином професије, Дарко Дозет паралелно је проучавао корене старе српске цивилизације на Косову и Метохији. У изложби „Корени душе” покушао је да дочара ту невидљиву, вечну руку од чијег је додира брава на црквеним дверима тако глатка и открије присуство духа који упућује на завет опстанка. Управо тиме Дозет објашњава осмех и задовољство преосталих Срба на Космету, њихову одлучност и храброст у истрајности да остану на коренима својих породица и своје државе. Ту сигурност и самопоуздање које краси само оне који знају и верују да чине добро.
У Новом Саду, септембар 2003. | Станко Певац |