П:
О:
Читај ми
Платформа државног преговарачког тима о будућем статусу Косова и Метохије - сажета верзија другог и трећег дела Платформе усвојене 5. јануара 2006. године
Увод. Државни преговарачки тим Србије и Црне Горе стоји чврсто на становишту да будући статус Косова и Метохије мора бити резултат споразума између легитимних представника Србије и Црне Горе са једне и привремених институција самоуправе на Косову и Метохији са друге стране. У постизању таквог споразума изузетно је важна улога представника међународне заједнице који својим посредовањем треба да допринесу остваривању мирног, целовитог и трајног решења овог питања.1
Споразумно решење будућег статуса Косова и Метохије у сваком погледу има предност над било каквим наметнутим решењем. Једино оно ствара предуслове и пружа шансу за мирну коегзистенцију српског и албанског народа, као и осталих националних заједница у покрајини, омогућава економску и социјалну обнову и доприноси историјском помирењу као услову остваривања заједничке европске перспективе за све. Споразумно решење има и ту начелну предност што се налази на широком распону између два неприхватљива екстрема – статуса који је Космет имао између 1989. и 1999. године, и независности покрајине, то јест стварања нове албанске државе.
Преговарачки тим Србије и Црне Горе сматра да је до конкретног предлога споразумног решења могуће доћи посредством директних преговора, и то онако како је предложено у писму председника и премијера Србије, двојице копредседника Преговарачког тима, од 18. маја 2006. министрима спољних послова земаља Контакт групе, Високом представнику ЕУ за заједничку спољну политику и безбедност и Специјалном изасланику Генералног секретара УН.
У погледу самог будућег статуса Косова и Метохије, Преговарачки тим је уверен да он мора бити одређен као суштинска аутономија у оквиру Србије и државне заједнице Србија и Црна Гора. У овом документу излажу се битни елементи оваквог решења.
Међународноправни аспекти будућег статуса Косова и Метохије.
Међународне гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије и Црне Горе. Будући статус Косова и Метохије, предвиђен у форми широке аутономије са међународним гаранцијама, мора у потпуности бити у складу са међународним правом и темељним начелима међународног поретка. То значи да се решењем будућег статуса не сме доводити у питање суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе као међународно признате државе, чланице Уједињених нација и других међународних организација.
Будући статус Косова и Метохије треба да буде у складу с основним начелима и нормама на којима се заснива међународна заједница, као и с посебним документима међународне заједнице којима се утврђује суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе. Свако решење будућег статуса Косова и Метохије које би излазило из оквира важећег међународног права угрожавајући суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе било би наметнуто решење, па би стога морало бити проглашено нелегитимним, противправним и неважећим од стране надлежних државних органа.2
Општи споразум о будућем статусу Косова и Метохије. Политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије треба окончати општим споразумом, који би имао карактер међународноправног документа. У споразуму би били садржани сви битни елементи (општи принципи и конкретна решења) за одређивање будућег статуса Косова и Метохије. Осим тога, текст општег споразума садржавао би и списак уставних гаранција којима ће се обезбедити положај српске и осталих неалбанских заједница на Косову и Метохији (кроз децентрализацију и друге институционалне и правне гаранције). Ови елементи били би обавезујући за све учеснике споразума.
Општи споразум би се закључио на двадесет година, уз могућност да буде обновљен. Уз сагласност свих заинтересованих страна, о евентуалним изменама у њему могло би се расправљати и у неком ранијем року.
Статус Косова и Метохије утврђен општим споразумом био би под међународним надзором. У области безбедности успоставио би се нови режим међународне управе.
(1) Учесници, потписници и гаранти споразума. Стране у споразуму су Србија и Црна Гора, привремене институције самоуправе у покрајини и међународна заједница, тј. Уједињене нације, чији представници делују са мандатом Савета безбедности УН. Споразум пре усвајања морају у свим његовим појединостима да прихвате представници свих трију страна. Потписници споразума су Србија и Црна Гора, с једне, и Уједињене нације, с друге стране, као међународноправни субјекти. Потписници споразума су уједно и гаранти његовог спровођења.
(2) Обавезе УН по споразуму. Осим улоге гаранта, УН би имале и конкретне обавезе и одговорности, пре свега у области безбедности. Оне би задржале војно и делимично полицијско присуство у покрајини. Војно присуство УН подразумева потпуну унутрашњу демилитаризацију Косова и Метохије. Улога полиције УН била би општи полицијски надзор над унутрашњом безбедношћу у покрајини.
(3) Остали елементи општег споразума. После потписивања општег споразума, СБ УН ће донети нову резолуцију о Косову и Метохији, којом ће се заменити Резолуција 1244 и потврдити статус утврђен споразумом. Истовремено би био установљен механизам подношења годишњег извештаја Савету безбедности УН, са могућношћу да се промене модалитети војног и полицијског присуства УН (број војника односно полицајаца, начин њиховог ангажовања, итд).
Уставно решење будућег статуса Косова и Метохије.
Опште решење. Општи споразум садржи принципе и конкретна решења, који треба да буду уграђени у устав Србије, као и у нови устав Косова и Метохије. Наиме, Космет би на основу општег споразума донео устав, у којем би се налазиле обавезе из општег споразума, посебно у области права српске и осталих неалбанских заједница, рачунајући ту и принципе децентрализације и одговарајућа институционална решења.
Суштинска аутономија. У одговарајућем делу устава Србије налазиле би се следеће одредбе о установљењу суштинске аутономије Косова и Метохије:
(а) Подела надлежности
-Покрајина би самостално обављала све надлежности изузев једног броја који припада Србији, односно Србији и Црној Гори.
-Надлежности у области спољне политике, контроле граница, заштите људских права у последњој инстанци, монетарне политике, царинске политике, заштите српског верског и културног наслеђа, као и у области посебних царинско-инспекцијских послова, обављале би Србија и државна заједница СЦГ у зависности од њихове уставне поделе надлежности.
-Космет би располагао пуном финансијском аутономијом у том смислу што би водио самосталну политику јавних финансија (пореска политика, политика јавних прихода, улагања и расхода). У складу с тим, покрајина би имала могућност задуживања код међународних финансијских институција и добијања директних страних инвестиција.
-Уставом би се утврдиле области сарадње између Србије и Космета у циљу уклањања препрека слободном кретању људи, робе, капитала и услуга. Били би, осим тога, утврђени посебни облици сарадње у појединим секторима као што су банкарство и платни промет, усклађивање пореске политике, инфраструктурни системи, комуникације, итд, што би суштински допринело економском развоју и бржем укључивању у европске интеграционе процесе.
-С обзиром на овако одређен систем надлежности, политичко представљање Косова и Метохије у представничким телима и другим државним органима Србије, односно Србије и Црне Горе, није неопходно за функционисање било централне било покрајинске власти.3
-У области искључивих надлежности Србије, то јест Србије и Црне Горе, органи на Косову и Метохији давали би препоруке и мишљења надлежним органима Србије, односно Србије и Црне Горе.
(б) Институције Косова и Метохије
-Уставне надлежности Косова и Метохије спроводиле би институције законодавне, извршне и судске власти.
-Космет би имао скупштину бирану на непосредним изборима. Скупштина би имала унапред одређен гарантовани број посланика који представљају Србе и остале неалбанске заједнице. Када су у питању скупштинске одлуке које се тичу виталних интереса српске заједнице, укључујући и доношење покрајинских закона, треба предвидети да се одлука не може ваљано донети ако за њу не гласа и већина посланика српске националности.
-Влада Косова и Метохије, демократски изабрана у скупштини, била би носилац извршне власти.
-Судску власт у покрајини спроводили би општински судови, окружни судови и Врховни суд Косова и Метохије. Контролу уставности и законитости вршио би Уставни суд Косова и Метохије. У области људских права суд последњег призива је Уставни суд Србије (уставна жалба). Судска већа, која решавају у питањима права припадника националних заједница, морала би бити национално мешовита, и за одређено време имати међународне судије у свом саставу.
(в) Одржавање међународних односа.
-Космет би могао да одржава међународне односе са државама, регионима и међународним организацијама уколико за такве односе није неопходан међународноправни субјективитет. Ова међународна сарадња не би смела да угрожава државне интересе Србије, односно Србије и Црне Горе. За закључивање споразума из ове области покрајина би морала да консултује владу Републике Србије, односно Савет министара Србије и Црне Горе.
-Покрајина би, уз институционални аранжман одређен уставом Србије, могла да остварује директну сарадњу са међународним финансијским институцијама. Та сарадња би подразумевала редовно и благовремено информисање одговарајућих органа Србије, као и одређен облик контроле Народне банке Србије.
1) Свако помињање државне заједнице Србија и Црна Гора у овом документу односиће се на републику Србију после формалног иступања Црне Горе из државне заједнице (вид. чл. 60 Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора).
| Повратак на текст.
2) То се пре свега односи на Повељу УН и Завршни акт Конференције о европској безбедности и сарадњи (данас ОЕБС) из Хелсинкија од 1975. године. На основу ових и других општеобавезујућих документата, суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе (тадашње СР Југославије) изричито се потврђују у Резолуцији СБ УН 1244 од 10. јуна 1999, као и у претходним резолуцијама СБ УН бр. 1160, 1199, 1203 (све од 1998. године) и бр. 1239 од 1999. године. Уз основне изворе међународног права, границе и територијални интегритет држава насталих распадом претходне Југославије додатно су зајемчени посебним међународним документима и споразумима, као што су Мишљења Арбитражне комисије Конференције о Југославији (Мишљење бр. 3 од 11. јануара 1992) и Општи оквирни споразум о миру у Босни и Херцеговини од 21. новембра 1995. (Дејтонско-париски споразум).
| Повратак на текст.
3) Уобичајено решење, по којем би покрајина имала своје представнике у органима централне власти, подразумевало би и уобичајени концепт аутономије, са много мање аутономних и искључивих надлежности у корист покрајине, а не концепт суштинске, то јест проширене аутономије, како се овде предлаже.
| Повратак на текст.
Косово и Метохија
-
Београд/Брисел, 17. децембар 2024.Отклоњена последња препрека када је реч о примени Декларације о несталима
-
Београд/Париз, 16. децембар 2024.Зауставити уништавање и скрнављење српског културног блага на Космету
-
Београд, 13. децембар 2024.Приштина наставља са отимањем српске имовине на северу Космета
-
Београд, 13. децембар 2024.Осуда рушења хумки и скрнављења српског гробља у Гњилану
-
Београд, 7. децембар 2024.Утврдити одговорност за напад на канал Ибар-Лепенац
-
Београд, 5. децембар 2024.Посланици Српске листе спречени да присуствују седници скупштине такозваног Косова
-
Београд, 2. децембар 2024.Угроженост српске културне баштине на Косову и Метохији
-
Београд, 1. децембар 2024.Истрага ће показати шта се догодило у Зубином Потоку
-
Београд, 1. децембар 2024.Приштина напад на канал Ибар–Лепенац искористила у политичке сврхе
-
Београд, 1. децембар 2024.Захтев за хитно пуштање из притвора новинара Душана Милановића